Прочитај ми чланак(vesti-online.com)
После Шешељевог штрајка глађу, Трибунал се обавезао да ће материјал за суђење Шешељу достављати у писаној форми и на српском језику, али то нису испунили и лидер радикала је запретио новим штрајком глађу.
– Знала сам да ако Воја не добије материјал на српском језику и на папиру, да ће опет почети штрајк глађу. Још једна тешка животна игра је била пред нама – сећа се Јадранка како је агонија сталног чекања постала трајно трпно стање њене породице јер је Хашки трибунал на све перфидније начине куповао време и одуговлачио суђење…
– Трибунал се бојао и боји истине, а Војина одбрана је чињеницама документована истина. Тако су лажни сведоци, које је тужилаштво припремало, у проблему. Хагу не одговара истина, јер то значи нове скандале – смиреним гласом објашњава саговорница „Вести“, мада јој се у погледу наслућује забринутост.
Из лепе повеће кутије вади још једно писмо, које су синови лидера радикала Александар и Михајло, написали тати, 2004. године, желећи да имају сталну комуникацију са њим.
„Драги тата, у следећи четвртак идем у школу „Лазар Саватић“ у Земуну на такмичење из историје Црвеног крста. Доста сам се припремао. Нисам још нашао оне књиге које си ми тражио зато што сам за то време прочитао целу историју Срба и велику енциклопедију историје. Ја и Вучић смо ти купили у Меркатору све најлепше руске народне песме, али мама је рекла да ти то већ имаш и да немаш на чему да слушаш. Много нам недостајеш. Пуно те воли твој син Александар.“
У Хаг однео брдо књига: Војислав Шешељ
Тешке тренутке раздвојености породица утамниченог лидера радикала покушала је да преброди писмима. Поред супруге, писма Шешељу писали су и синови. Тако је Александар, 2004. године, желео да обрадује свог оца добрим учењем.
Поред његовог писма, у истој коверти, која је мирисала на Шешељев батајнички дом, било је спаковано и краће писамце, најмлађег Владимира: „Драги тата, знам да ти кретени досовци не дају да се јавиш. Писао бих ти више, али не знам још баш добро. Недостајеш ми. Волим те највише, твој син Влада.“
Живот је наставио да тече, у Београду, али и у Хагу. Људски век је кратак, а мајчинска љубав једина и безусловна. Таква је била и љубав Данице Шешељ према сину Војиславу.
Баш као што неки мудрац рече, мајке никад нису саме у мислима, јер увек размисле два пута, једном за себе и једном за своје дете.
Тако је и Даница Шешељ до последњег даха мислила на свог утамниченог сина, хиљадама километара далеко, у хладној туђини. Њено срце куцало је за дан кад ће га опет загрлити у њиховој кући, у Батајници, али није издржало…
– Једина светла тачка те 2007. године била је књижевна награда коју је Воји доделио Савеза књижевника Русије. Нисам знала о каквом је признању реч, али сам уместо њега отишла на доделу признања, у Москву. У тако тешким животним тренуцима, било каква похвала, а камоли признање и те како много значи, а посебно се овом признању обрадовао Воја – сећа се Јадранка.
Даница Шешељ је баш некако у време кад је Јадранка стигла у Хаг, умрла у Београду, а њеном сину, Војсилаву Шешељу, тужну вест саопштио је управник затвора. Јадранка се због смртног случаја одмах вратила у Београд.
– Губитак родитеља је најболнија ствар у животу човека, како боли родитељска смрт знају само они који су осетили тај бол, а Воја је био хиљадама километара удаљен од мајке. Није је видео од одласка у Трибунал, она је била стара и није могла да поднесе толики пут да би му дошла у посету.
Ипак, у мислима је била стално са њим. Боловала је, али јуначки, никад и никоме то није показала, али могли смо повремено, сви да видимо њене скривене сузе. Плакала је за њим кад је мислила да је нико не види, тихо, неутешно и у себи, а пред нама се јуначила и шалила.
Ипак, Воји нису дозволили да се последњи пут опрости са мајком – сећа се Јадранка додајући да је поражавајућа хашка пракса двојних аршина, односно, селективно одлучивање, ко од утамничених може на сахрану најближих чланова породице, а ко не.
– Било је и оних хашких оптуженика којима је било омогућено да оду на сахрану својих рођака и без икаквог подношења захтева, али за Воју су од почетка важила друга правила – вели Јадранка. Наша мајка Даница је умрла с вером да ће њен син победити Трибунал и да ће она успети да га дочека на капији наше куће – вели супруга лидера радикала, док јој се очи пуне сузама.
Мајка мајку најбоље разуме!
– Двојни аршини Трибунала нису новост, примењују се различита правила. На пример, кад је 2001. године Момчилу Крајишнику требало допустити да присуствује помену оцу, Трибунал „није био уверен да би се он вратио у притвор“, па је одобрење изостало. Знајући то, Воја није желео Трибуналу да пружи прилику осећања надмоћи и контроле живота и смрти – каже супруга лидера радикала.
