Прочитај ми чланак

Воћар из Кисача продао јабуке по 42 динара, а у маркетима коштале су чак 129 дин.

0

Један од главних захтева пољопривредника који су протестовали пре неколико месеци је и уређење тржишта, а како оно функционише, на свом примеру објашњава Горан Филиповић пољопривредник из Кисача који узгаја јабуке. Он је јабуку продао за 42 динара по килограму, а већ прекостура је она у маркетима достигла цену од чак 129 динара!

Филиповић који је заједно са сином, на хектар и по земље има јабуке, таксативно нам наводи сва своја улагања, пре него што је убрао први плод.

Да би се подигао воћњак на оволиком простору, за саднице, ограду, жицу, систем за наводњавање и систем за одбрану од града, у старту треба издвојити 50.000 евра. На ту цифру се додаје још 15.000 евра да би багери поравнали и укопали шта је потребно, да би се воћњак подигао и платили радници.

На укупан кредит од 65.000 евра добио је поврат од државе од 50 одсто, тако да је у воћњак уложио око 35.000 евра.

Прве три године рода није било, само је враћао кредит, а прошле је „ушао у род“. Од хектара је добио три вагона, односно укупно око пет.

– Рачунајте да током сезоне, од цвата до бербе, имамо 26 до 30 прскања, као и прихрану (фосфор, калиј, азот..) коју дајемо сваки други дан преко система наводњавања, ту су још и потрошен бензин за агрегате и вода. На крају дође брање и плаћање радника. Обрали смо све за дан уз помоћ 120 надничара – каже Филиповић.

Како истиче, све је са воћњаком пазио да уради како треба да се ради и добио је јабуке које су 90 одсто биле у првој класи. Са ценом од 42 динара по килограму, каже да је остварио зараду.

„Није била огромна, али сам завршио у плусу“.

Међутим, оно што га је натерало да се замисли је фотографија његових јабука два дана након што их је продао у једном хипермаркету из околине.

– Након што сам продао јабуке, прекосутра ми сестра шаље фотографију из маркета у Шиду. Јабуке са ознаком наше задруге која је произвођач, имале су цену од чак 129 динара! Није ми јасно како они дођу до те цене и како рачунају своја улагања, кад сам ја нешто зарадио након свега овога што сам вам навео да сам уложио. То је најранија сорта јабука, она се купи почетком августа, није била у хладњачи, није путовала до Русије, па и да јесте, не би била толика цена. Занима ме коме иде толика разлика и зашто наши грађани не би јели домаћу јабуку по цени од рецимо 60 динара – наставља овај пољопривредник.

Кисач је од Новог Сада удаљен осам километара и заиста делује немогуће да кроз ту раздаљину и након једног или два дана, цена од 42 динара постане у градским маркетима 129 динара.

Како каже Филиповић, пратио је даље цене својих јабука, добар део њих је продан по првој цени, а оно што је остало завршило је на „акцији“ за 99 динара за килограм.

– Они са тим ценама не могу да пропадну! Нека продају само трећину, већ су зарадили новце. Оно што им остане иде у ракију, сокове и пекмезе. Овај пример сам изнео и када смо били на преговорима у Влади кад су били протести, на шта сам добио одговор да они нису знали да то тако функционише. Ми имамо берзу само на папиру, у стварности је немамо, него се на неуређеном тржишту богате искључиво појединци. Јабуку сам дао само као пример, тако је са свим. Кукуруз смо морали продавати по 14 динара и кад смо их насипали у силосе за два месеца је био 20 динара, то је огроман новац – додао је наш саговорник.

Једино што му остаје је како објашњава нада да ће слободно тржиште за домаћа газдинства ускоро заживети, као и свугде на свету.

Професор Илин: Воћарство и повртарство веома потцењено

Проф др. Жарко Илин са Пољопривредног факултета у Новом Саду каже да је јасно ко се у овој причи богати, продавци и накупци, напомињући да ланци маркета заправо уцењују произвођаче.

Како истиче, воћари коју су продавали јабуку по 42 динара у њу су улагали 37-38 динара, а ако је стајала у хладањачи и више, па је питање колико су неки и зарадили.

Професионални произвођачи поврћа, воћа и хортикултурних биљака су како сматра, ове и прошле године веома потцењени.

– Нема правилне и добро вођене аграрне политике. Наши професионални произвођачи, задруге и агро фирме су у тешкој ситуацији. Немају ни близу субвенције које имају њихове колеге у Европској унији, али не могу да буду конкурентни ни са земљама у окружењу, попут Бугарске, Румуније и Хрватске које за субвенције и олакшице издвајају више од нас. Сав потрошни репроматеријал је код нас неупоредиво скупљи него у земљама Западне Европе, уз минималне или никакве субвенције – оцењује професор.

Наши произвођачи и прерађивачи плаћају најскупље гориво, индустријску струју, скупо ђубриво и остале материјале. Ситуација у повртарству и воћарству је, сматра, тако изузетно тешка.

Да би се засадио хектар поврћа на отвореном пољу, како каже, то захтева улагања од 5.000 до 10.000 евра. А ако хоћете десет хектара то је 100.000 евра.

– Људи онда рачунају да је боље да за те паре купе неки станчић у Београду и издају га Русима и Украјинцима, него да улажу у производњу и питају се да ли ће икада извући новце. Велик проблем представљају ланци маркета, јер директно уцењују произвођаче са ценом по килограму и са одложеним плаћањем. Они прво окрену њихову робу, па их тек онда исплате – наставио је професор.

Ко прерађује, има додатне трошкове, али како сматра професор, примарни произвођач је у најтежој позицији.

– Не штрајкују случајно Европљани и то само зато што им је мало поскупео репроматеријал везан за енергију, али не дају да зараде мање. Код нас држава живи 70 година на рачун произвођача, од плаћања ратова до куповине социјалног мира данас. Нормални рабат не би требао бити већи од пет одсто, са којим би продавци покрили све трошкове и зарадили, а не да зараде три пута више, а да нису ни орали ни копали – закључио је Илин.

Уређење робне берзе био је један од услова пољопривредника за прекид протеста. Они захтевају да се прецизном динамиком и тачним датумима уреди тржиште најкасније до марта 2024. године у складу са законима Републике Србије и Стратегијом за развој пољопривреде којој иначе рок истиче ове године.

Извор: danas

Ознаке: , , ,