Прочитај ми чланак
(Телеграф)
Амерички фудбал је све популарнији у Србији, а о томе сведочи и чињеница да све више Американаца долази код нас да се бави овим спортом.
Џордан Руни из Питсбурга чуо је да се тамо “у некој Србији” игра амерички фудбал, па је решио да дође и опроба срећу. Није пре тога никад чуо за нашу земљу и градић Младеновац, али је прихватио да појача екипу Форестлендерса, која наступа у јужној дивизији Прве српске лиге.
ПАРЕ ОВДЕ НИСУ ПРОБЛЕМ, ПАРА НЕМА
Али, оно што је најзанимљивије, Руни је сам платио авионску карту и сам финансира свој живот у Србији како би се бавио спортом који воли!
У Србији нема финансија за амерички фудбал. Ко жели да се њиме бави, игра за себе рекреативно или плати, попут Рунија и осталих момака из младеновачког тима, јер се тако финансирају путовања и опрема.
Руни је завршио Универзитет Вестминстер у Пенсилванији, али пошто није успео да прође на драфту за НФЛ или развојну Арена лигу, морао је да оде из САД како би наставио да игра фудбал.
– Долазим из Питсбурга, где сам одрастао и где сам почео да играм амерички фудбал и студирао. За Србију сам чуо пре неколико месеци преко сајта “European players“, који служи играчима да пронађу ангажмане у Европи – каже Руни.
После колеџа, момци у Америци који не нађу место у НФЛ каравану по правилу престају да се баве америчким фудбалом, запошљавају се или иду негде другде да би играли.
– Нашао сам преко тог сајта Сашу, момка из тима из Младеновца, чуо сам се с њим, причали смо сат времена преко Скајпа. Био сам врло изненађен, јер је био искрен према мени и рекао ми је све онако како је – објашњава наш саговорник, па наставља:
– После сам причао и с тренером Жељком и одлучио сам да дођем у Србију. Осећам се врло пријатно овде, а из разговора са њима сам схватио да ће ми овде бити веома лепо. Нисам размишљао о новцу, о материјалним стварима, само сам желео да наставим каријеру и да играм тамо где се осећам пријатно – напомиње Руни.
Каже да нема велике разлике у нивоу фудбала који је играо на колеџу и овде у Србији.
– Завршио сам Вестминстер Колеџ у Пенсилванији, тамо сам био капитен тима који је играо у Трећој дивизији, стекао сам доста самопоуздања на последњој години студирања, био сам лидер тима. Пошто сам играо Трећу дивизију, нема неке велике разлике што се тиче физичких предиспозиција играча тамо и овде – каже Руни, и објашњава шта га је изненадило у Младеновцу:
– Нисам навикао на овакав терен, јер Вестминстер има леп стадион, а ово је ипак фудалски терен. Али, нема везе, важно је да тренирамо интензивно. Ово ће ми бити јако добро искуство, желим да напредујем, да помогнем екипи да напредује – објашњаца симпатични Американац.
Руни на крају открива које су његове жеље што се тиче играња америчког фудбала.
– Хтео бих да играм Арена лигу у САД, можда НФЛ, али је то јако далеко. Пре бих наступао у Арена лиги, која је такође јако добра. Видећемо. Видео сам да амерички фудбал није овде популаран. Међутим, кад им кажем да играм фудбал, људи мисле да је то сокер. Радујем се боравку у Србији – признајеје Руни.
РЕКРЕАТИВАН СПОРТ У СРБИЈИ
Председник и тренер клуба Форестлендерс из Младеновца Жељко Срећковић каже да ће им Руни помоћи да покушају да остваре план, пласман у Суперлигу Србије.
– Овај спорт је код нас рекреативан. Момци који долазе из Америке нису плаћени. Руни је сам платио карту и сам плаћа трошкове живота у Младеновцу, јер му је битно да игра, као и наш други Американац, Марио Браун из Мичигена.
Велика је конкуренција у Америци, Руни и он су завршили колеџ, али нису успели да дођу до Арена лиге, па им је преостало да пробају негде да се изборе да играју, а онда и да се врате у Америку.
– Рунију је ово на неки начин продужетак каријере. Пробаће да направи неки добар “хајлајт” и да настави да долази преко лета и да игра фудбал – објашњава председник клуба.
Да је овај спорт у Србији тек у повоју говори и чињеница да иако играју другу по квалитету лигу у нашој земљи, све је на добровољној бази.
– Момци сами плаћају чланарине да би се финансирала путовања и дресови. Ово је непрофитабилан спорт, нема новца, већ се више игра из љубави и жеље за бављењем спортом – каже на крају Жељко Срећковић.
