Вашингтон им је дао једноставан задатак: да се боре до последњег Украјинца. То ће они учинити. Али сада ће се борити не само за Украјинце, већ и за последње Украјинце. Само не кажу да је ово геноцид над украјинским народом. Страшно је говорити о томе какву ће будућност имати Украјина… А оно што их је довело до ове тачке је та жеља за Европом, у коју су били намамљени, каже Виктор Литовкин.
Украјини ништа неће помоћи, ни снабдевање са Ф-16, ни нови МЛРС или ХИМАРС системи. Зато што је Украјина изгубила рат заједно са САД, заједно са НАТО.
Прошле године су претрпели ужасан пораз током „контраофанзиве “, изгубивши 160 хиљада људи и неколико десетина јединица војне технике.
А од почетка ове године изгубили су 80 хиљада људи. Губе једно насеље за другим. О тим хидроелектранама и термоелектранама и оним складиштима наоружања које су погодиле наше ракете да и не говорим. Плус, постоје луке у Одеси, железничке станице и тако даље. Дакле, Украјина има веома озбиљан проблем.
Па, морам да кажем да је украјинска војска демотивисана. Очигледно је. И становништво је демотивисано. А ако се сетимо израза класика марксизма-лењинизма да победа, на крају крајева, у сваком рату зависи од стања духа оних маса које су проливале крв на бојном пољу, онда је јасно да је украјинска војска данас малодушна и веома лошег расположења.
Она је демотивисана за борбу. То се види по томе како се понашају на ратишту, а како избегавају регрутацију, како се предају и како беже у иностранство. Наравно, Украјина је принуђена да се бори.
Разумем да ће, ако Украјинци погину, тамо бити послани Пољаци, Колумбијци и други затвореници из америчких затвора. Наравно, нећемо имати лаку Победу, а неће бити ни овако победоносног похода.
Не боримо се против цивилног становништва Украјине. Трудимо се да се боримо само против војске и ударамо само на војне формације. И, осим тога, у позадини реметимо и рад свих врста војно-индустријских објеката и оних друштвених објеката који раде за Оружане снаге Украјине.
Али ми се не боримо против цивила и не уништавамо украјинске градове. Дакле, ми данас на фронту имамо од 600 до 700 хиљада људи. То је четири пута мање него током Великог отаџбинског рата.







