Прочитај ми чланак

Лов на Русију у сребреничким шумама

Драгомир Анђелковић
0

Велика Британија је 2015. године затражила од Уједињених нација да усвоје њен предлог резолуције о Сребреници. У њој је било истакнуто да прихватање трагичних догађаја у поменутом граду на истоку БиХ (РС) као „геноцида", представља предуслов за помирење тамошњих народа. Надаље је читава искривљена антисрпска прича наметана као „свето писмо" у борби против сличних злочина у свету. Да се они не би више дешавали услед активности разних „сила мрака", Сребреница је нуђена као међународна опомена. А Срби, који су били једине праве жртве геноцида на Балкану у 20. веку, макар индиректно, стигматизовани су као народ који је изнедрио злочинце „једнаке" немачким нацистима.

На страну што лаж сама по себи боли, све то је могло да има по нас далекосежне негативне практичне последице. Уједињене нације могу да донесу две врсте резолуција. Прве, за све њене чланице обавезујуће (што не значи да их моћне земље стварно поштују), усваја Савет безбедности. Ту примера ради спада Резолуција 1244, којом је 1999. успостављена међународна контрола над Косовом и Метохијом. За њено, као и усвајање свега другог у СБ УН, потребно је да ни једна његова стална чланица (Русија, САД, Кина, Француска, Британија) не искористи право вета.

Та резолуција, када већ нисмо могли да победимо НАТО, за нас је била нешто позитивно. Веће зло се избија мањим. Да би евроатлантске силе легализовале окупацију КиМ и колико-толико релативизовале агресију, биле су спремне да начелно потврде територијални интегритет Србије. УН њих, наравно, не могу да натерају да поступају у складу са резолуцијом коју су и саме усвојиле. Али многе мање државе, да се не би суочиле са бесом великих сила које као штите међународно право, разне друге одлуке СБ УН морају да уважавају. Зато је за нас било јако опасно оно што су Британци натурали 2015. То је могло да постане камен око нашег врата.

Срећом Москва је већ увелико изашла на црту Западу. Није била са њим у отвореном сукобу као данас, али је већ скинула рукавице. Руска Федерације је, отуда, стављањем вета спречила да СБ УН усвоји Резолуција о Сребреници коју је предложила Велика Британија. Тадашњи руски амбасадор у УН, Виталиј Чуркин, био је јасан: ?“Британски нацрт није конструктиван и изазива сукобе, оптужује само један народ. Такав приступ је политички мотивисан, није легитиман и не служи напретку у Босни и Херцеговини“. Лондон и Сарајево, као и сви други који су подржавали тај гнусни подухват, могли су само немоћно да негодују. Опет, Србија и Српска су биле одушевљене подршком коју су добиле од Кремља.

Данима су наши медији и политичари величали Руску Федерацију, изражавајући јој захвалност. Да се сетимо, у мору сличних исказа, нешто касније (2019) изговорених Вучићевих речи у вези са поменутим догађајем: „Путин је заштитио виталне интересе српског народа. Он никада неће заборавити шта је урадио, када је Русија ставила вето на британску резолуцију према којој би Срби требало да буду проглашени за геноцидни народ. Председник Путин је заштитио истину и правду и зато имамо велику одговорност за све што ћемо радити у будућности“. Када је то изговорио Александар Вучић се заклео у вечно пријатељство са Русијом. На то је одавно пљунуо! Довољно је рећи да је Србија у Генералној скупштини УН после почетка рата у Украјини, више пута гласала против Русије по питањима која су за њу од огромног значаја. Није чак била ни уздржана, као рецимо Азербејџан, који није руски савезник али настоји да буде коректан према Москви.

Ове 2024. поново се суочавамо са предлогом антисрпске сребреничке резолуције. Русија нас, упркос свему, подржава. Али у вези са том у поређењу са претходном резолуцијом постоји неколико разлика. Мала је да је Немачка њен подносилац уместо Велике Британије. Велика је да се ради о категорички другачијој резолуцији. Садашња је упућена не СБ УН, већ Генералној скупштини те кровне међународне организације. А то није разлика по принципу из народне изреке „није шија него врат“. Драстично је другачија ситуација. ГС УН за разлику од СБ УН не усваја обавезујуће резолуције! Оно што на тај начин бива одлучено има моралну тежину и на тим основама представља препоруку за чланице Уједињених нација, али ништа више од тога. Нико није дужан да поступа у складу са резолуцијама ГС. Ни они на које се односе, нити остатак света. Ниједна сила нема право да их присиљава да раде противно својој вољи. Мала ли је то разлика? Она се код нас углавном игнорише да би Вучић перверзно био представљан као нови кнез Лазар.

Режим завршава издају Косова. Својим начелним прихватањем Француско-немачког плана о фактичком признању наше сепаратистичке покрајине – који у члану 4. садржи израз српског непротивљење њеном уласку у све међународне организације – Вучић је противуставно отворио Приштини врата Савета Европе. Сада позерски бесни због тога што ће она бити примљена у СЕ, да би онај део нашег народа који се налази још у стању пропагандне хипнозе, одржао у уверењу да се он који издаје Косово, као, бори за његову одбрану. Али и сам зна колико је то порозна лаж, и у страху је да велики део грађана не почне да се буди из кошмарног сна. Зато му је потребно додатно, велико, преусмеравање пажње. Као „кец на једанаест“ дошао му је предлог нове сребреничке резолуције.

Добио је прилике да се, налик глумци из неког јефтиног срцепарајућег филма, лавовски бори за „драго му“ Српство. Ако успе, добро је. Ако се то не деси, штета неће бити ни приближно онаква каква је могла да буде 2015. Ту смо поново код Русије и Путина. Њима се сада Вучиће не обраћа. Не позива Москву да нам помогне. Не куне се у руско-српске односе. Таман посла. Као да се реинкарнирао Ј. Б. Тито са својом несврстаном комбинаториком. Алек без Косова једино се узда у земље Азије, Африке и Јужне Америке. Са њиховим представницима се састаје. На њих апелује. Позива се на „вековна“ пријатељства њихових народа (за које неретко нисмо ни чули) са Србима. Русија за њега више није „ин“.

Чињеница је да у ГС она не може да нам помогне као у СБ. У њој не постоји право вета. Али далеко је од тога да она тамо, чак и у контексту украјинских дешавања, нема тежину. Има. Она је довољно респектабилна да се и Русија нађе бар у неком од Вучићевих пригодних „пакета“ јавних позива да се Србији да подршка у одбацивању антисрпске резолуције и пратећих захваљивања због спремности на то. На страну раније толико исказивано поштовање према Москви. Одједном, испада да је она небитна. Нема ни „Р“ од Русије, ни „П“ од Путина. Појела их је нека волшебна маца. Зашто Вучић тако поступа?

Ствари су јасне. Када одради до краја Косово (а на жалост на корак је од тога), долази на ред и дистанцирање од Русије. Планирано је да кренемо ка НАТО, а то је пут у супротном правцу од Москве. Припрема за то је „заборављање“ ранијих заслуга Русије, односно стално истицање негативне улоге коју је Јељцин имао у вези са нама крајем прошлог века или било чега друго лошег из наше заједничке прошлости. Таман посла у таквим околностима да се нагласи подршка коју Москва данас може да нам пружи, и шта је реално да нам сутра буде.

Да може Вучић би је исекао са карти света које се налазе у учионицама наших школа или у другим институцијама. Како би Срби што мање о њој мислили, те би се лакше препустили евроатлантској судбини. Додуше, не зато што је Вучић баш неки НАТО фан. Није. Само је саможив. Када да Косово, зна да мора да нађе неке нове монете за поткусуривање, којима би плаћао свој аутократски останак на власти. У врећи из које ће да их вади како би плаћао данак, налазе се оне са натписом „Република Српска“, „Русија“ и „НАТО“. По потреби убациће у игру и нешто друго (нпр. још интензивније наметање ЛГБТ идеологије). Наравно, ако му то све дозволимо.

Желим да верујем да нећемо. Ако одради своје, мало тога ће српског остати. Исто важи и за руске интересе у Србији па и Балкану у целини. Ваљда то све више Срба, али и доносиоца одлука у Русији, схвата, па ће вишеслојан отпор ономе што ради – укључујући и из Пекинга који, надам се, такође увиђа да ће после неког времена доћи на ред – ускоро постати реалност а не пука жеља. Наравно, на асиметричан начин. На нама је да то радимо јавно, енергично се противећи опскурно-квислиншком режиму, а на поменутим силама је да то чине на други, геополитички перфидан начин. Нема се више куд.

Вероватно и Вучић помишља да може да се догоди све то, тј. првенствено да се Русија активира пре него што обави НАТО задатак, чиме би српски народни отпор добио сасвим нову димензију. И да се у све укључе и друге заинтересоване силе за то да српску јабуку не убаци у евроатлантску корпу. Зато, иако ће он све даље и даље ићи путем којим је повео Србију, лукаво ће бити спреман и за другу причу, ако види да му садашња постаје опасна. Свеједно му је какву политику ће водити и на кога ће ослањати, само му је битно да влада. Ради једно, а спрема изговор за ситуацију ако види да најмрачнија комбинација не може да прође. Покушаће да у том погледу буде спрски Муталибов. У питању је азербејџански политичар са краја 20. века, за кога ипак мислим да је био много посвећенији свом народу од Вучића, иако је био превртљив као и он.

Он је у августу 1991. године, када су противници Горбачова из војног и политичког врха, (без обзира на идеолошко неслагање са њима) с правом убеђени да води државу у пропаст, пробали да изведу државни удар, био лидер Азербејџана. Са те позиције је, вероватно уверен у њен успех, подржао акцију која се одвијала у Москви. То је учинио из Ирана, где је био у посети. Када је увидео са које стране дува ветар, успешно се преоријентисао, и своје пређашње понашање оправдао непотпуним сагледавањем околности и страхом да не изазове негативне последице за своју републику. Штавише, устврдио је да су под утицајем јерменског лобија, француски новинари са којима се сусрео у Техерану, искривили његове речи. А чим се вратио кући, пошто је део врха савезне Комунистичке партије подржао државни удар, забранио је њен азербејџански огранак чији је, да парадокс буде већи, био шеф. Кренуо је у обрачун са бољшевизмом, за који је оптужио друге, иако га је баш он „до јуче“ оличавао!

Маневар је успео, и још неко време је опстао на челу своје републике, односно врло брзо независне државе. Ипак, ускоро је дошао крај његовим манипулацијама. Ваљда ће тако бити и са нашим лажократом (лажљивим аутократом). Вучић мисли да може тако још годинама да настави, газећи или наводно бранећи српске интересе, држећи се за Русију или крећући против ње. Надам се да ћемо релативно брзо да му покажемо да греши, и да и за нас важе чувене речи некадашњег америчког председника Линколна. „Можете варати неке људе све време и све људе неко време, али не можете варати све људе све време“. Тим пре то важи за велике силе. Гнусне националне и геополитичке преваре морају пре или касније да дођу на наплату. Најновије режимске игре око Сребренице, Косова и Русије, требало би нас и њих (са истока) додатно да мотивишу да се боримо да се то што пре догоди!

Извор: magazin tabloid

Ознаке: , ,