Снежана Радојичић, која је пре скоро две године из Београда кренула бициклом на пут око света, стигла је на пола пута до остварења свога сна. Иза ње је 21.000 пређених километара, а чека је још толико не би ли се уврстила међу малобројне којима је оваква врста авантуре пошла за руком.

Они који прате Снежанине приче на њеном блогу “Геа тоур“ знају да ће се у Индокини задржати још најмање годину дана и да се тренутно налази у Лаосу, на отприлике 15. паралели, где је температура већ у подне 36 степени!

Како каже за портал “Бајсологија”, чим стигне до полуострва Суханоквиле направиће паузу од два месеца током којих планира да почне писање књиге о првом делу путовања по Европи. Биће то право уживање, с обзиром на то да већ скоро 20 месеци вози готово сваки дан, што је велики напор за тело.

– Ако будем урадила оно што сам планирала у вези с писањем до јуна, постоје две опције: да частим себе одласком у Јапан, за који нам не требају визе до 90 дана. Након тога бих се вратила у Камбоџу или на Тајланд и летела за Индију и Непал, као што сам раније планирала. До краја године бих возила кроз Индију и потом Шри Ланку и онда бих се опет спустила на Тајланд, можда Бурму, па на зиму – Индонезија и Филипини. Друга опција је Индокина без Јапана. Немам ни приближну идеју колико би то могло да буде километара. Рецимо око 10.000 до 15.000 – објаснила је Снежана за портал “Бајсологија”.

Као најтеже тренутке на путовању издваја онај када је оставио партнер и када је у Русији остала без икаквог извора прихода. Први је пребродила тако што је једноставно скупила снагу и наставила даље, а други је подробније објаснила:

– Пребродила сам га захваљујући људима, који прате моје путовање и читају моје путописе. Сазнавши у каквој сам кризи (тада сам била почела да продајем квас на улицама Русије), многи су ми послали донације, симболично “купујући” километре мог путовања. Врло брзо за тим стигла је и понуда да пишем за један портал, који ми плаћа текстове. Ни у једном од та два тренутка кризе нисам ни на секунд помислила да одустанем. Једино о чему сам размишљала било је како, на који начин да наставим даље.

На питање да ли среће и друге путнике око света, Снежана је одговорила да су јој посебно занимљиви сусрети с такозваним “лонг терм” путницима на бициклима и бекпакерима. Каже да се путници лако разумеју, јер тачно знају шта оној другој страни треба.

– Тако је било с двоје енглеских бициклиста које сам срела код манастира Сумела у Турској, који су недавно погинули на Тајланду – прича Снежана и додаје:

– Они су били први бициклисти које сам упознала након мог раскида с партнером и у причи су ми дали велику подршку да наставим даље сама. Ја сам им, пак, дала савет где најлакше могу да добију иранску визу, која је приличан проблем за људе из Британије, и они су потом одлучили да тамо аплицирају и заиста су је добили.

Иако није остала у контакту с њима, вест о томе да су погинули веома је растужила. Како каже, неколико дана је непрекидно размишљала о њима и о томе шта се десило и како, иако су се знали свега пола сата.

Када направи пун круг око планете, другим речима, када пређе 40.000 километара, колико званично износи обим Екватора, Снежана неће урадити ништа специјално.

– Просечно, пут око света траје од четири до десет година, и то заиста јесте неко оптимално време да натенане посетите све земље које желите (и које можете да обиђете због виза и политичке ситуације). Шта ће бити након тих четири, пет или десет година, не знам. Нити размишљам о томе. Можда станем негде много пре, јер ми се допадне да негде останем. Или одлучим да се вратим. За сада то не желим. За сада сам срећна због овога што радим и радићу докле год се будем тако осећала – каже Радојичићева додавши да ће на време јавити када стигне у Београд како би је дочекали сви они, који то желе.

Telegraf.rs / Izvor: Bajsologija