Свега седам година након што је Бел патентирао справу без које би наши животи били неупоредиво тежи, она је дошла и у Београд. Ипак, зграда у којој се чуло прво српско „хало“, више не може да посведочи о овим догађајима

Први телефонски апарат у српску престоницу стигао је пре тачно 130 година, а први разговор “премостио” је свега 300 метара. Нажалост, зграда у којој се, први пут у Србији, чуло телефонско “зврррррр”, као ни култна кафана која је била у њеном приземљу, више не постоје.

Година је 1876, а Александар Г. Бел прави експеримент са телеграфским порукама. Међутим, његов помоћник случајно додирује челичну опругу и настаје звонки звук. Бел дотрчава у просторију и виче: “Не дирајте ништа! Молим вас, реците ми, шта сте управо урадили?”. Заједно откривају да челична жица, треперећи над магнетом, производи промењиву струју. Следећег дана настаје први телефон, а прва линија повезала је кров и просторију два спрата испод.

Седам година касније у просторије министра војске Србије Теше Николића, смештене на спрату зграде у Улици Милоша Великог, изнад кафане “Три листа дувана”, улази саветник и друг Николе Тесле Панта Михајловић. Он покушава министра да убеди да му је телефон неопходан за комуникацију, те да га мора инсталирати за војне потребе. Након што га је пажљиво саслушао, министар га доводи до порозора и показује му у дворишту три коњањика.

– Видиш ли ове?

– Видим, коњаници…

– Па шта ће мени онда тај твој телефон, кад ови моји момци могу за три минута да стигну до града и јаве шта треба? Ман’ се ти ћорава посла…

Ипак, Михајловић одлази код поковника Косте Радосављевића и у договору са њим, на своју руку, поставља телефонску линију од Николићевог војног одељења до жандармеријске станице на Палилули. Следећег дана Николић у својој канцеларији затиче “чудо невиђено”, које га, након што је по просторији проверио да се нигде на сакрива “глас” који допире из апарата – одушевио.

Званично, први телефонски разговор у Србији обавља се 14. марта 1883. године између министра војног у згради у улици Милоша Великог и једног капетана у жандармеријској станици 300 метара ниже.

Иначе, зграда у улици Милоша Великог припада богатој породици Хаџи-Галић. Кафана у приземљу зграде, “Три листа дувана”, била је, према сведочењима из емисије Радио Београда “Музичка плетеница”, стециште најбољих, правих и најстаријих београдских радио-певача, што као зналци изабраше баш то место да певањем увесељавају публику.

Како је једна од потомкиња богатог предузетника Дојна Галић скоро век касније испричала у једном интервјуу, њено детињство у овој згради али и комплетан начин живота прекинуо је Други светски рат.

– Наша зграда се налазила близу железничке станице, код хотела “Асторија”, и баш ту су пале прве бомбе. Само у спаваћици и с плишаним јагњетом у рукама, с мајком и сестрама трчала сам уз Немањину улицу према Карађорђевом парку. Отац, тежак реуматичар везан за штаке, није желео да напушта стан, а мој брат није хтео да га остави самог. Људска тела су била свуда около, чак и на дрвећу. У једном тренутку, кроз заглушујућу тутњаву авиона и експлозија, зачуле смо познату оперску арију. Певао ју је крупан човек на врху петоспратнице. И сад, кад одем у оперу, у ушима ми одзвања тај глас – присећала се Дојна.

Након рата Хаџи-Галићима одузета је комплетна имовина, укључујући и кафану “Три листа дувана”.

Неколико деценија касније, када је у Србију – заједно са још модернијим телефонима – стигла и корупција, овај локал, као и комплетна зграда, срушени су под још увек неразјашњеним околностима. Године 2005, око зграде је постављена заштитна ограда и према првим плановима, овде је требало да никне хотел површине око 10.000 квадратних метара.

Међутим, након откривених неправилности, инвеститор ове зграде се променио, те је “кормило” компанија “МПЦ Пропертиес”. Ускоро је овде “порасло” неколико спратова модерне, у стакло “обучене”, зграде чија се намена ни до данас не зна.

(Телеграф.рс)

Ознаке: Београд, први телефон, Србија