Како је Небојша Стефановић стекао десетине милиона евра, којима је недавно купио вилу у Атини? Зашто се покојни Бранко Стефановић још води као директор фирме Севен Старс? Да ли су виле у Грчкој купили Вучићеви кумови Зоран Башановић и Горан Веселиновић, као и Горан Весић и Ирена Вујовић? Како се Славиша Кокеза нагодио са америчким службама да би добио дозволу да купи луксузну кућу на Флориди? Зашто Александар Шапић тражи да му новинари плате 100000 евра јер су објавили вест о томе да је купио вилу од 800000 евра у Трсту? Могући одговори на та и друга питања која указују на бежанију припадника напредњачког картела наводе се у тексту заменика главног уредника Магазина Таблоид Предрага Поповића, бившег уредника у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада блиског Вучићевог сарадника и пријатеља.

Истакнути појединци из врха картела око Српске напредне странке ужурбано се припремају за бекство из Србије. Новац, стечен сумњивим пословима којима су очерупали државни буџет, депонују на рачуне страних банака, отварају фирме у офшор зонама и купују некретнине широм света.

Александар Вучић је први, још 2014. године, почео да износи отети плен из Србије. У сарадњи са Синишом Малим, Владимиром Цвијаном и Александром Бабаковом, присвојене милијарде евра депоновао је на рачуне банака у Чикагу, Москви, Хонг Конгу, Пекингу, Абу Дабију… Луксузне виле је купио у предграђу Вашингтона и уругвајском Сол де Мареу. Тај списак, формиран на основу штурих информација и гласина у врху Српска напредна странка-а, сигурно је много дужи и богатији. Вучићеву стратегију применило је неколико паметнијих и опрезнијих припадника дворске свите.

– Наша пљачка мора бити методична и организована. Треба узимати предмете који са што мањом тежином имају што већу вредност, као што су накит, драгоцени метали, драго камење, те обредни предмети. Ова пљачка, заједно са уништавањем фабрика и машина, упоредо са територијом, депортацијама и научно организованим изгладњавањем деце и цивила, мора нам осигурати предност – наводи се у циркуларном писму, које је седамнаестог септембра хиљаду девесто четрдесет и треће године нацистички фелдмаршал Ерих фон Манштајн проследио командантима немачких бригада у окупираној Француској.

Фон Манштајн је месец дана касније, 14. октобра 1943, у тексту о „Црном корпусу“ објаснио: „Чак и ако морамо бити побеђени, наши непријатељи биће немоћни да нас спрече да се брзо опоравимо, јер ћемо задржати богатство“.

Напредњачки фелдмаршал Алек фол Вучић није дао писано упутство о начину пљачкања, али све што су он и његови ортаци урадили произвело је исте резултате. Методично и организовано су опљачкали јавне ресурсе и приватну имовину, уништили су српске фабрике, у иностранство протерали милион радно способних људи и научним методама су принудили окупирано становништво на сиромаштво и дужничко ропство. Ипак, за разлику од нациста, који су гајили наду да ће им отета имовина после ратног пораза дати шансу за освету, напредњаци су много скромнији. Њих не занимају идеологија и странка, стало им је само да задрже плен и избегну одговорност за извршене злочине. Зато новац полажу у стране банке и купују некретнине у иностранству.

На примеру Небојше Стефановића види се како то изгледа у пракси. Некад најближи Вучићев сарадник, који данас има статус отпадника из напредњачког картела, недавно је у Воулиагмени, елитном делу Атине, купио вилу породице Мицотакис, вредну 25 милиона евра. Усељење је увеличао венчањем с бившом манекенком Миом Никетић. На друштвеној мрежи Инстаграм објављене су фотографије на којима младенци позирају на обали мора, опуштени и насмејани као да знају да их никад неће стићи правда.

Кад је Српска напредна странка доведена на власт, у јулу две хиљаде и дванаесте године, Стефановић је постављен за председника Народне скупштине. Ту функцију је вршио за плату од 155062 динара. Касније, као потпредседник Владе Републике Србије и министар одбране, а потом и полиције, у имовинској карти, Агенцији за спречавање корупције пријавио је да прима плату од 115386 динара. И толика примања била су му довољна да купи вилу на Бежанијској коси по цени од 250000 евра. У врху Српска напредна странка-а тада се причало да му је ту кућу купио Звонко Веселиновић као израз захвалности за подршку у добијању уносних грађевинских послова.

Уз функцију министра полиције, Стефановић је добио нову вилу о чијем луксузу су режимски медији нашироко писали након што је пао у немилост фелдмаршала Вучића. Стефановић је на Дедињу добио две куће, које је спојио у једну, од укупно хиљаду квадрата. Вредност те виле је процењена на 3,2 милиона евра. Радови на реконструкцији су коштали око 120000 евра, од којих је чак 30000 отишло на пробијање зидова и изградњу тајног пролаза, скривеног иза покретне библиотеке. Ништа јефтинији није намештај.

– Подови су од најквалитетнијег италијанског мермера. Постављени су готово по целој кући, чак и у кухињи. Све је маркирано, скупоцено и квалитетно. Рецимо, кревет у спаваћој соби је „Ралф Лорен“, витрине су рађене од америчког ораха. Уграђене су и специјалне чесме од по 5000 евра, провидне, из којих вода тече спирално, да би правила вртлог. Столице су плаћене 14000 евра. Нешто мало мање је коштала кожна фотеља. Комплет намештај је у пастелним бојама.

Простора има напретек, све је рађено по мери, укључујући плакаре за гардеробу, као и уградни ципелари. Има чак и мини теретану, а испред куће се налази базен. Министар је овај део за одмор и уживање оплеменио украсним дрветом, а једна садница је плаћена невероватних осам хиљада евра – рекао је тада за Српски телеграф анонимни извор за кога се претпоставља да се зове Александар Папић.

Кад је Стефановић пао у немислост „команданта“ Вучића, морао је да се одсели из „бункера“, како су ту вилу називали његови сарадници. Није отишао далеко, само до Улице Љутице Богдана, где се уселио у бившу амбасаду Исламске Републике Иран. Задржао је џип „мерцедес“ ГТ 63 АМГ, вредан 250000 евра, као и полицијско обезбеђење од 15 људи, који га чувају 24 сата дневно.

Док је трајала хајка на Стефановића, Вучићев медијски ескадрон га је бомбардовао питањима одакле му новац за те некретнине, намештај, аутомобиле и све остало. Међутим, ниједан режимски новинар, а камоли тужилац, није проверио порекло имовине. Уместо званичне истраге, афера се задржала на медијским оптужбама, које су против Стефановића износили његови најближи сарадници Папић, Владимир Ђукановић и Дијана Хркаловић.

– Крваво зарађујем свој новац – рекао је у једном интервјуу за ТВ Курир адвокат и народни посланик Ђукановић, кад му је подсвест савладала омерту.

На исти начин – крваво – новац су „зарадили“ и остали напредњачки јуришници, укључујући и Стефановића. Ђукановић је и то описао, оптужујући бившег пријатеља да је прислушкивао Александра Вучића и припремао хапшење или чак убиство Андреја Вучића.

– Небојша Стефановић је у МУПу направио паралелне државне структуре. Да нису Беливук и ови његови похапшени, то би се прилично трагично завршило. Пре свега, мислим на брата председника. У „Јовањици“ покушано је да се наметне оптужба да је Андреј Вучић трговац наркотицима. Шта да је Колувија пристао на ту нечасну понуду? Исте секунде тужилац би ушао у просторију и рекао: „У реду, прихватамо твоју нагодбу, издајем налог за хапшење Андреја Вучића“. Настао би потпуни хаос у земљи. С друге стране, ако то не би успело, сигуран сам да би ишли на физичку ликвидацију, ту немам никакву дилему. Знате како то иде… Знате, кад би му убили брата или кад би му наудили на такав начин, председник Вучић би потпуно био као биљка. Човек вегетира, а ви, на сентименталност народа, онако волшебно преузмете читаву државу. Председник је најбољи, али су му убили брата, ми ћемо ту сад да помогнемо. Суштински, они би држали власт, а он би ту вегетирао. То су желеле да ураде те паралелне структуре – рекао је Ђукановић.

У то време, Ђукановић је као најближу Стефановићеву сарадницу, која има значајну улогу у паралелним структурама, описивао Дијану Хркаловић. Бивша државна секретарка је ухапшена и оптужена за трговину утицајем, односно прикривање доказа у судском поступку који је вођен против Вељка Беливука и Марка Миљковића, оптужених за убиство Властимира Милошевића. Водећи напредњаци и њихови медији означавали су Хркаловићку као краљицу мафије, која је одговорна за убиство адвоката Драгослава Мише Огњановића, полицијској инспектора Дејана Јовића и друге злочине.

Међутим, све оптужбе су експресно прекрили снегови, рузмарин и шаш чим се Хркаловићка вратила на фабричка подешавања и схватила да је Вучић „Сунце“, „најпоштенији и најбољи човек на свету“, „идеал сваког мушкарца“… Одмах је добила Ђукановића за адвоката, а Миломира Марића за иследника, који ју је у својим емисијама саслушавао о злом и подлом Стефановићу.

– Небојша Стефановић је остваривао неовлашћени увид у садржај телефонских комуникација председника и чланова његове породице. Читао је транскриптењегових разговора мимо председниковог знања, њему иза леђа. Није предузео контраобавештајну заштиту председника, ниједну меру из своје надлежности, нити је обавестио БИА да она предузме мере из своје надлежности. То се није десило једном или два пута, него 658 пута – говорила је Хркаловићка.

Стефановић је оптуживан да је монтирао аферу „Јовањица“, која је за циљ имала хапшење Андреја Вучића. Сазнања, прикупљена прислушкивањем чланова владајуће породице, намеравао је, наводно, да искористи за преврат у Српска напредна странка-у и држави. Стефановићеве везе са криминалцима доказивали су препискама са „Скy“ апликације, у којој је његово кодно име било Едо. Заиста, у оптужници против Дарка Шарића, Едо се помиње чешће од Душка Шарића. На основу тих преписки, добијених од Еуропола, полиција је поднела кривичну пријаву против Стефановића, али тужилаштво није реаговало, па случај никад није добио судски епилог.

После свега, Стефановић није процесуиран ни за једно дело које су му режимски медији стављали на терет, а камоли за она која је извршио по налогу или у заједничком интересу са Вучићем. Од одговорности се извукао захваљујући полиси осигурања – транскриптима пресретнутих Вучићевих разговора са криминалцима и осталим доказима пљачки које је извршио напредњачки картел. Вучић и његови кербери могу да га провлаче кроз медијско блато и да му прете кривичним пријавама, али не смеју да крену у судски обрачун. Не смеју јер знају да би Едо, у самоодбрани од истине и правде, открио ко су Оскар, Долар или Никола П.

Равнотежа страха, која влада међу актуелним и бившим припадницима дворске свите, све их чува на слободи. Све криминалне и корупционашке афере гурају се под тепих. Тако је и Бранко Стефановић, отац Небојше Стефановића, гурнут у гроб после откривања његове улоге у черупању фабрике оружја Крушик.

У јесен две хиљаде и деветнаесте године, кад су откривени детаљи спорног пословања компаније ГИМ, с којом је повезан Бранко Стефановић, медији су извештавали о корупционашким комбинацијама с продајом оружја из Крушика. Уговори из две хиљаде и шеснаесте године показују да је ГИМ, продајом минобацачких граната по незаконито повећаним ценама, остварио зараду од 4,5 милиона евра. Две године касније, на истим послу и на исти начин, под контролом старијег Стефановића остварена је зарада од 16.4 милиона евра. Тужилаштво је повело истрагу, али не против ГИМа и Бранка Стефановића, него против Александра Обрадовића, радника Крушика, који је објавио доказе пљачке тог предузећа.

И у том случају напредњачки картел је применио мафијашку девизу – иза сваког проблема стоји неки човек, кад нема човека, нема ни проблема. Пандемија корона вируса је искоришћена за решавање проблема с неколико неподобних појединаца, укључујући и Бранка Стефановића.

Званично, он је умро шестог јуна две хиљаде и двадесете године у београдској болници „Др Драгиша Мишовић“. Иако на порталу Јавног предузећа Погребне услуге није било података о том смртном случају и термину укопа, Бранко Стефановић је наводно сахрањен на Бежанијском гробљу.

Старији Стефановић је васкрсао у медијима пре неколико дана, кад је недељник Радар, поводом вести о венчању млађег Стефановића и куповини Мицотакисеве виле за 25 милиона евра, проверио податке о пословању њихових фирми на сајту Агенције за привредне регистре. Откривено је да се Бранко Стевановић и данас води као директор фирме Севен Старс, која, између осталог, у власништву има ресторане „Максим 2“ и „Максим 3“. Рачун те фирме је у блокади од 5. новембра две хиљаде и двадесете године због дуга од 3,6 милиона динара, док се дугорочне обавезе процењују на око 250000 евра. Активна је и компанија ГИМ, али и она пропада. Пре пет година је пријавила приход од милијарду динара, а од тада бележи губитке, који прелазе цифру од осам милиона евра.

Можда је Бранко Стефановић заиста преминуо у јуну две хиљаде и двадесете, али у то мало ко верује. Свако нормалан зна да власт, која је три године скривала информацију о смрти Владимира Цвијана, може и четири године да скрива истину о живом Стефановићу. Пошто се и данас води као директор активне фирме, вероватно му иде и постхумни стаж, а не би било чудо ни да је пре месец дана гласао на изборима. Осим тога, и „мртав“, старији Стефановић има заштиту државних органа. Агенција за привредне регистре има обавезу да обрише предузећа која нису поднела завршне извештаје узастопно две пословне године, а Севен Старс то није урадио од две хиљаде и деветнаесте

Небојша Стефановић се не оглашава ни о овој афери. На свом налогу на Инстаграму, бивши Вучићев дугогодишњи потрчко објављује фотографије са венчања, са ћерком Нином и сином Филипом, златним ретриверима, базеном и теретаном из виле „на београдском Беверли Хилсу“, како је некада у медијима називао свој „бункер“ на Дедињу.

Куповином виле у Атини, Стефановић је обезбедио лускузно скровиште од правде, која ће га кад-тад потражити. Неће бити једини који се тамо окућио. Атину, као привлачну дестинацију, први је изабрао Вучићев кум Зоран Башановић. За разлику од осталих припадника дворске свите, Башановић је једини који је имао велике количине новца и пре доласка напредњачког картела на власт. Као дугогодишњи естрадни менаџер, поштено је зарадио тих четири милиона евра, колико прича да је платио вилу у Атини. Поучен његовим примером, на истој локацији вилу је купио и други Вучићев кум, Горан Веселиновић. Е, пре успона Српска напредна странка-а, Веселиновић није имао пара ни да плати зубарске услуге. У врху картела се прича да су њима у комшилуку луксузне некретнине купили Горан Весић и Ирена Вујовић, али то ће се тек утврдити после смене власти, кад се ослободе тужилаштво, судови и цела Србија.

Иако је имао значајну улогу у картелу, Славиша Кокеза је био принуђен да побегне из Србије у Сједињене Америчке Државе. Кад је Вучић покренуо кампању против њега, оптужујући га да је шверцом преко царине украо 640 милиона евра, па и за припрему његовог убиства, Кокеза је морао да се брани на два начина. Прво је Александра Вучића упозорио да ће се, ако буде ухапшен и процесуиран, бранити тако што ће тврдити да се бавио шверцом по налогу и у финансијском интересу Андреја Вучића. Да у тој причи, која је процурела из врха Српска напредна странка-а, има истине може да се претпостави на основу понашања фелдмаршала Вучића. У почетку, Вучић је инсистирао да Кокеза буде ухапшен и оптужен, поред осталог, и за сарадњу са Беливуковим кланом.

– Не знам зашто Кокеза не сме на полиграф. Било би довољно да одговори само на једно питање. На једно једино питање, да ли је припремао атентат на мене. На мене, који му никад ни на сенку нисам стао – тврдио је Вучић у интервјуима, пре него што је уцењен.

Кад му је Кокеза послао један једини еСеМеС, Вучић је значајно атерирао: „Ма хајте, молим вас, каквих 640 милиона… То није било за једну годину, него за осам… Истрага тиме треба да се бави, а не ја и не ви, новинари…“

Кокеза је пристао да учествује у истрази, али не овој, непостојећој, у Србији, него оној коју воде америчке службе. У јеку хајке, отишао је у Америку и на Флориди купио кућу и имање вредно осам милиона долара. Његови забринути ортаци из врха напредњачког картела тврде да се Кокеза нагодио са америчким властима, дао им је доказе криминалних и коруптивних комбинација у замену за безбедност. Америчке службе те информације користе у обрачуну с балканском мафијом, а Кокезу чувају у некој врсти кућног притвора. С друге стране, у Србији је остао Кокезин син, кога напредњачка мафија третира као таоца. И у овом случају све умешане стране добро пазе да не наруше равнотежу страха, како не би дошло до хаоса.

Равнотежу страха у Србији одржава Вучић преко тужилаштава и судова. То је недавно описала Зорана Михајловић, која је побегла из картела и са политичке сцене, али не и из државе.

– Потписала сам 15 кривичних пријава, које сам са доказима послала Тужилаштву за организовани криминал. То су пријаве против Дмитра Ђуровића, Милутина Мркоњића, Душана Бајатовића, Милорада Грчића… Никада ниједна није процесуирана. То је апсолутно немогуће! Суштина проблема је у правосуђу, које мора да се одвоји од онога што се зове политика. До тога ће доћи када Српска напредна странка буде падала са власти – рекла је Михајловићка.

Ослобођено правосуђе мораће да се позабави и пљачкашим подухватима у којима је и она учествовала. Зорана Михајловић је потписала скандалозни уговор за пројекат „Београд на води“, она је раскинула сарадњу са кинеском компанијом ЦРБС за изградњу „Моравског коридора“, који је вредео 460 милиона евра, и направила договор са америчким Бехтелом, који исти ауто-пут гради за 1,6 милијарди евра. Као министарка енергетике и грађевинарства, она је давала спорне дозволе за мини хидроелектране, које су изазвале екоцид широм Србије, организовала је ширење Рио Тинта у Јадарској долини…

Но, док не дође слобода, на удару правосуђа налазиће се напредњачки политички противници, неподобни медији и грађани који се супротстављају пљачкашком режиму. Већина Вучићевих сарадника користи услуге тужилаца и судија за прогон критичара.

Магазин Таблод се годинама налази под ударом Вучићевог кума Николе Петровића, који са огромним бројем тужби настоји да уништи редакцију. За тим оруђем у борби против истине посегао је и Александар Шапић, који је против медијске мреже БИРН поднео две тужбе са захтевом да му се душевни бол надокнади са укупно 12 милиона динара.

Недељник Време и БИРН су, у јануару прошле године, објавили текст под насловом „Шапићева вила у Трсту: Градоначелник Београда није пријавио кућу вредну 820000 евра“. Редакције тих медија тврде да су дошли до извода из италијанског катастра из кога се види да је Шапић ту вилу купио 2018. године, а да то није пријавио Агенцији за спречавање корупције. Време и БИРН су тада поставили питања: због чега јавни функционер Шапић није испунио законску обавезу и своју италијанску вилу пријавио Агенцији за пречавање корупције и по ком основу је Шапић добио пребивалиште у Трсту, будући да је те године, а и пре тога, живео у Београду и обављао јавни посао председника општине Нови Београд, као и да ли је Шапић осим кршења српског закона, преварио и италијанске институције.

Шапић је на та питања одговорио тужбама против главног уредника Милорада Ивановића и новинара Александра Ђорђевића, Јелене Вељковић и Радмила Марковића.

– Тужени су изношењем неистина проузроковали неизмерну штету тужиоцу у смислу претрпљених душевних болова због повреде части, угледа и људског достојанства чиме су укупне моралне вредности тужиоца доведене у питање, које он ужива у одређеној друштвеној средини – наводи се у Шапићевим тужбама против БИРНа.

Редакција БИРН-а тврди да се ради о још једној СЛАПП тужби, чији је циљ да заплаши и обесхрабри новинаре у намери да извештавају о појединим људима или темама од значаја за друштво. Висина Шапићевог захтева за надокнаду, као и таксе и остали судски трошкови показују намеру да се тај медиј финансијски исцрпе.

У Андреј Вучић брани част на суду, тужбама против новинара. Због текста Јелене Булајић у дневном листу Нова, Андреј Вучић је тужио ауторку и све уреднике тих новина.

– Новинарка је написала колумну где су измислили, на основу претходног писања подгоричких Вијести, али чак не ни онако како су Вијести писале, него су додали и свој став да је он славио прву милијарду евра. Када тако наносите штету људима, обмањујете, лажете, морате да одговарате пред судом за једно такво лажно новинарство – рекао је Владимир Ђукановић, који у овом случају „крваво“ зарађује новац заступањем Андреја Вучића.

Подгоричке Вијести су објавиле преписку са „Скy“ апликације, у којој су црногорски мафијаши поменули да су Андреј Вучић и Звонко Веселиновић прославили прву милијарду евра, као и да заједно иду хеликоптером у лов на муфлоне. Андреј Вучић није јавно демантовао везу са Веселиновићем, па ни догађаје који се помињу у тој преписци, али тужио је новинарку која је, како признаје и адвокат Ђукановић, изнела свој став о тој теми.

Треба признати да је суд право место за утврђивање истине о милијардама и начинима на којих су до њих дошли појединци из врха напредњачког картела. Кад се створе околности за праведна суђења, у складу са законима, а не према вољи владара, прилику за одбрану, поред Андреја Вучића, Звонка Веселиновића, Милана Радоичића, Небојше Стефановића, добиће и Александар Вулин и његова тетка, која му је позајмила 200000 евра, Горан Весић, Златибор Лончар и многи други саучесници у злочиначком подухвату против Србије. Како ће се тада понашати многи од њих, може да се наслути из примера нацистичког фелдмаршала Ериха фон Манштајна.

После савезничког искрцавања у Нормандији, Фон Мајнштајн се предао Британцима. Осуђен је хиљаду девесто четрдесет и четврте године на 18 година робије. Под изговором да се налази у критичном здравственом стању, четири година касније је пуштен на слободу. Умро је хиљаду девето седамдесет и треће године.

Нема сумње, тако ће и многи из Вучићевог окружења покушати да измигоље правди бекством у иностранству или у болест. Бежанија је, очигледно, већ почела, а завршиће се, ако буде правде, ловом, хапшењем, осуђивањем и затварањем побегуља у Забелу.

Фајненшл тајмс пише: Операција одвајања Србије од Русијеhttps://t.co/qSGBQ2shTF

— СРБИН инфо (@srbininfo) July 9, 2024

Извор: magazin tabloid

Ознаке: Александар Вучић, бекство, врх картела, Предраг Поповић, СНС