Прочитај ми чланакОвих дана читамо у медијима разна препричавања пресуде Уставног суда о просторном плану Рио Тинта и мишљења о њој, али хајде на једном месту да објединимо све што у пресуди не ваља на концизан и широком кругу читалаца разумљив начин.
Пише: Чедомир Кокановић, адвокат из Београд
Пресуда о којој причамо, донета је на седници Уставног суда 12.07.2024. године. Пресудом је неуставном проглашена, дакле поништена, уредба владе од 20.01.2022. године, којом је укинут просторни план за Рио Тинтов пројекат рудника и прераде руде јадарита.
Просторни план предуслов је за добијање свих даљих дозвола за рудник те је као што знамо Рио Тинтов пројекат био у међувремену заустављен.
Хајдемо редом:
1. Пресуде Уставног суда пишу се специфичним правним стилом који је хладан, неутралан, без трунке личног. Обзиром да је суд највиши, а одлуке далекосежне, свака реч мора да буде сто пута поново прочитана и грешке исправљене. Овде то није случај јер пресуда на више места одступа у правцу мање формалног стила, користи жаргонску, чак понегде таблоидну терминологију (типа „глобална рударска корпорација“) и обилује грубим грешкама. Јасно је да се радило наврат-нанос;
2. Издвојена мишљења судија се уобичајено пишу мање формалним стилом, али у овом случају су баш-баш неформална. Она нису баш толико неформална да из њих можемо сазнати ко у Уставном суду не спушта даску на wц шољи, али малтене све друго можемо: да се радило неуобичајено брзо, да су се судије свађале, да постоји незадовољство судија начином рада и интерна трвења;
3. Из пресуде се види да се радило брзо и тајно и да и Уставни суд има судије које су „врхушка“ и судије које су „боранија“. Један судија се тако жали да је остављено премало времена да погледа предмет, па одлучује у мери „колико је могао проучити предмет“. Просто невероватна ситуација за установу која годинама ништа не ради по битним предметима. Ако судија бива изненађен и у стисци да погледа предмет до рока за одлучивање, јасно је да се предмет на дневном реду нашао као резултат тајних комбинација, а не транспарентног рада;
4. Да судије Уставног суда нису независни делиоци правде, већ државни послушници и правни медиокритети није ништа ново. Сада међутим црно на бело видимо да судије уместо да их воде само устав и закон раде као адвокати државе и разматрају како да суде, а да Рио Тинто не тужи државу и како да суде, а да медијски не испадне да је влада радила лоше. Дакле не само адвокати него и ПР саветници правно неписмене државе;
5. Уставни суд је „секао кривину“, односно радио мимо процедуре. Нормална судска процедура је да неко суду пошаље папир којим нешто тражи, суд тај папир пошаље другој страни која одговори и онда се одлука доноси на основу изјашњења обе стране. Све ово зна да потраје, али знамо да је правда спора, а ако је брза онда је куса. „Саслушајмо и другу страну“ је правно начело које сви знамо и када нисмо правници, а у овом поступку суд није „саслушао“ владу него одмах преломио преко колена и одлучио;
6. Иако влада није била „саслушана“ у формалном поступку, очигледно је да јесте била саслушана у неформалном, закулисном поступку. У издвојеним мишљењима се на једном месту каже како се у предмету налази папир од владе за који се не зна како је ту званично дошао. Јасно је како – онај судија из судске „врхушке“ који је био на консултацијама у влади или на Андрићевом венцу и понео са собом тај папир га је грешком заборавио у званичним списима;
7. На једном месту пресуда каже да је Рио Тинту 2004. године издата дозвола за истраживање по закону из 2011. године. Ово је потпуно лудило ранга Монти Пајтона и Мистер Бина. Међутим, није то ништа за земљу којој је ономад у уставу писало да обавезе из међународних уговора поштује „у доброј МЕРИ“, уместо у доброј ВЕРИ;
8. Ту, „монтипајтоновску“ дозволу за истраживање Рио Тинта, пресуда Уставног суда зове дозволом за „примарна“ геолошка истраживања. Немам код себе ту дозволу да видим да ли су стварно истраживања „примарна“, али прилично сам сигуран да нису „примарна“, него „примењена“, јер „примарна“ геолошка истраживања уопште не постоје, а „примењена“ геолошка истраживања су оно што све геолошке компаније раде сваки дан. Основна геолошка истраживања су веома генерална истраживања академског и теоријског пре свега карактера, а примењена су као што им име и каже, она истраживања где се теоријска наука примењује на практичну ствар – проналазак руда за експлоатацију;
9. Ту није крај „монтипајтоновског“ уставног права јер Уставни суд поменути закон из 2011. године назива погрешно. Уместо Закон о рударству и геолошким истраживањима назива га Закон о рударству и енергетици. Вероватно је неко у брзини и генералној небризи за било шта осим коначан производ који треба испоручити помешао назив закона и назив министарства које га примењује јер се оно традиционално назива Министарство рударства и енергетике. Но, кога брига за такве детаље у свеопштем уставном свињцу у коме живимо;
10. Ниједан правник, па ни уставни судија не може да зна цело право и није изабран зато што све зна него зато што дубински и суштински разуме структуру и фундаменталне принципе права који се даље провлаче кроз сваку појединачну област и правну ситуацију. Међутим, Уставни суд има саветнике чији је посао да детаљно штреберски прочитају прописе и праксу конкретне области и конкретног предмета одлучивања и „сажваћу“ материју судијама за дубинско разумевање и одлучивање. Делује да је овде таква помоћ саветника била ограничена или изостала, вероватно да се тајно поступање не би ширило на превелики број људи. То је тако уобичајен и чест модел понашања бирократије у неслободном систему;
11. Пред сваким судом би чињенице на основу којих се одлучује требале бити утврђене на формалан начин у самом поступку, а тек изузетно ако се ради о баш-баш општепознатим стварима да се узму здраво за готово као општепозната ствар. Наш суд међутим, наводи како је „на основу чињеница познатих општој јавности“ утврдио да је Рио Тинто „у поступку експропријације“ стекао својину одређених непокретности. Ово је солидно луда ствар да судије Уставног суда суде на основу ствари које општа јавност чита у таблоидима, а поготову што Рио Тинто буквално никад до сада није радио експропријацију нити је то игде икада, чак ни у таблоидима, поменуто. У свеопштој таблоидизацији свега што нас окружује, ми сада имамо да највиши суд пише таблоидну пресуду донету на основу писања таблоида;
12. Ми живимо у времену које карактерише процес који аутор ових редова назива „клошаризацијом“ права. У клошаризованом праву се иде на пуку форму, а суштине нема, иде се на волумен пресуде, а квалитет изостаје, тј. у пресуди нема права. У одлукама Уставног суда ме је увек нервирало преопширно цитирање целих закона у огромним пасусима који су само једна граматичка реченица, а цитиране законске одредбе претежно небитне за конкретан случај. Овде сада тај „рад на маси“ Уставног суда додатно нервира читаоца, јер када се ти небитни волуминозни делови одузму од правне анализе малтене не остаје ништа. У ери клошаризације права, задатак волумена небитног текста је управо да сакрије да права у пресуди нема, него само воље власти. Не би било лоше да се нађе неки Миша Мајић из неког Цеприса који би написао упутство за писање одлука Уставног суда тако да имају више правног смисла и резоновања, а мање препричавања закона у огромним нечитљивим параграфима који су једна реченица. Ако ништа друго, таква књига би се у Уставном суду могла подметнути испод монитора уместо рисева папира;
13. Када Уставни суд престане да „копи-пејстује“ законе и укључи мозак, наступа проблем и ствар креће да шкрипи. Тако на једном месту суд закључује како постоје две категорије просторних планова. Једни су по њима они без којих коришћење простора уопште није могуће (нетачно, али нема везе) и то су просторни планови Србије, Војводине, Београда и сваке општине. Друга категорија су „остали“ планови, нејасно који. Е сад, просторни план Рио Тинта (план подручја посебне намене) није ни једна од те две категорије него је „специфичан“?!?! Па добро који је онда смисао поделе планова на нетачне, остале и специфичне и да ли је можда било боље не писати све ово и не бламирати се???
14. Иако подела на три врсте просторних планова нема смисла, Уставни суд даље резонује како ове друге „остале“ планове влада Србије може да мења како хоће, па је сходно томе влада могла и Рио Тинту да укине једном донети просторни план иако буквално нигде не пише да то сме тако да се ради. Ако је влада могла да укине план, зашто сте господо из Уставног онда поништили то владино укидање? Јасно је наравно да је све ово глупост, а да сервилни Уставни суд буквално не сме да каже да је влада погрешила, иако му је баш то посао, па маркетинга ради измишља концепт где влада то сме иначе да ради, али ето ипак није добро урадила због неке минорне ситнице која при томе није уопште ни тачна;
15. Када се гради нпр. фабрика, ради се процена утицаја на животну средину, а када се ради државни просторни план који регулише изградњу фабрике онда се ради тзв. стратешка процена утицаја. Ово су две одвојене врсте процене утицаја које су регулисане са два посебна закона. За просторни план је релевантан Закон о стратешкој процени утицаја, а за сам објекат је релевантан Закон о процени утицаја. Уставни суд је без трунке срамоте све ово помешао и при анализи просторног плана Рио Тинта разматрао одредбе погрешног Закона о процени утицаја. Ово је пресмешно јер би сваки напупели студент који оде на курсић екологије код Јоце из РЕРИ-ја на првом часу требало да научи разлику две процене утицаја, а камо ли Уставни суд;
16. Посебну пажњу захтева део пресуде где Уставни суд „указује“, како кажу, да се њиховом одлуком „не оживљава” претходно укинути просторни план за Рио Тинто. Ово је потпуни правни нонсенс, са јединим разлогом куповине додатног времена да се види како ће народ да реагује, јер се укидањем нечега чиме је укинуто нешто треће буквално „оживљава“ то нешто треће. У јавности су изнети ставови, да је власт намерно укинула просторни план на незаконит начин да би то укидање касније било поништено од стране Уставног суда кад затреба, и то је потпуно разумна оцена. Овде сада видимо да се грешком Уставног суда по питању „оживљавања“ и „неоживљавања“ просторног плана ствара нова могућност да сутра власт каже да је то „очигледна грешка“, као што и јесте, и да се просторни план волшебно ипак оживи, на неформалан начин, тако што ће довољан број државних аналитичара у довољно дугом периоду јавности преко Пинка и Информера испирати мозак да је то грешка, све док се та реченица у пресуди потпуно не заборави;
17. Иако је јасно да у Уставном суду постоји тензија и трвење, и да и Уставне судије шкргућу зубима и незадовољне су, као и обичан народ, али трпе због новца, шофера, привилегија, запошљавања својте и швалерки и генералног немања друге алтернативе у својим медиокритетским каријерама, склон сам да издвојена мишљења двојице судија претежно видим као договорени део правно-медијског игроказа власти и њој сервилног Уставног суда. Јасно је свакоме да у избору судија Уставног суда нема случајности, а њихове биографије, наступи, досадашње одлуке и каријере генерално јасно показују апсолутну спремност на послушност власти. Издвојена мишљења стога видим као простор да се на мање формалан начин одређене реченице и ставови „протуре“ у јавност уз истовремено давање малог простора да се можда неке фрустрације олакшају на умерени и контролисани начин;
18. Издвојено мишљење судије Шкулића који је у делу јавности сада проглашен неким херојем опозиционалности посебно видим као један пропагандистички „фејк“ у коме износи више разлога за одлуку суда него против иако је као он гласао против. Нећу се стога уопште изненадити ако судију Шкулића у наредном периоду будемо видели као честог госта Јоване, Сарапе и сличних државних пропагандних свињоида.
На крају морам рећи, сама пресуда Уставног суда јесте исправна, јер влада јесте незаконито поништила просторни план Рио Тинта. Ипак, осим те једне једине реченице која је правно исправна у пресуди, овом пресудом и поступком њеног доношења Уставни суд је извршио веома велику нужду по свему што је у праву, суду, законима, уставу и држави важно и године ће требати ако не и деценије да се од тога опоравимо.
