Прочитај ми чланакИако је председник Србије Александар Вучић срдачно поздравио председника Украјине Володимира Зеленског на самиту у Тирани, он није дао званичну изјаву о његовом захтеву за заједничку производњу оружја. Међутим, оно што је поражавајуће, јесте да ви једноставно извозите муницију преко приватних трговаца и дајете онима које називате братским народом и једном и другом. Нема сумње да то збуњује и бираче владајуће странке.
Процедура добијања дозвола за извоз оружја веома је компликована. Потребно је добити сагласност три министарства – одбране, унутрашњих послова и трговине, као и Безбедносно-информативне агенције. Већ самим тим лако је закључити да су могуће разне привилегије за неке, или евентуално „санкције“ за оне који су мање подобни.
У Србији је већ неколико пута отварано питање како српске ракете и муниција доспевају до Украјине. Просто се намеће чињеница да Београд купује подршку и наклоност Америке и Запада продајући муницију Украјини. Једноставно, не трпе санкције зог тога. Како је недавно објавио Фајненшел тајмс, Србија је индиректно, преко других земаља, од почетка рата у Украјини у ту земљу извезла муницију у вредности од 800 милиона евра, а и сам председник Србије је потврдио да је информација о вредности муниције углавном тачна, да се односи на период од 2-3 године и да Србија ту продају види као пословну прилику.
Последњи извештај (2021) организације за југоисточну и источну Европу за контролу малокалибарског и лаког наоружања (СЕЕСАЦ) каже да је Србија водећи извозник оружја и муниције у региону, са 65,79 одсто укупног извоза, са профитом од неких 1,2 милијарде евра. Следи БиХ, која чини 31,75 одсто укупног извоза региона. Према подацима које су дале саме балканске земље, Албанија извози муницију, БиХ и Црна Гора извозе оружје калибра 12,7 мм и аутоматско оружје, муницију, бомбе и пројектиле, Северна Македонија углавном извози муницију и бомбе, док Србија извози шири распон муниције и оружја, укључујуц́и бомбе, гранате, торпеда, мине, пројектиле и сличну ратну муницију.
Најтраженије и најпродаваније српско оружје је самоходна хаубица „Нора“, затим ракетни систем „Тамнава“ и пешадијско борбено возило „Лазар“. Главни „Крушиков“ производни артикал су артиљеријске ракете у руском калибру од 122 милиметра и минобацачке мине за минобацаче које су прилагођени руским стандардима. Ракете Г2000 калибра 122мм је убојито средство које Украјинци могу само да пожеле. Наиме, и код њих и код Руса најбројније средство ватрене подршке је вишецевни лансер ракета БМ21 Град. Основна ракета која се користи на том систему има домет од нешто више од 20 километара.
Међутим, Србија прави ефикасну, проверену ракету домета од чак 40 километара. Ипак, највећи државни трговац наоружањем и војном опремом, Југоимпорт СДПР, успео је својевремено да од извоза оствари приход од непуних 73,2 милиона евра, што је за 18 милиона евра слабији резултат од компанија чувеног трговца оружјем СлободанаТешића. Какав је онда смисао постојања државних компанија? Наиме, непобитна је чињеница да од ваљевског Крушика, крагујевачког Застава оружја, чачанске Слободе, трстеничке Прве петолетке – наменске, излазе готови производи, за које су очигледно заинтересовани једино приватни трговци наоружањем. „Милан Благојевић“ из Лучана и Прва искра из Барича, наиме, снабдевају друге војне фабрике сировинама, а Први партизан из Ужица произведену муницију сам, без посредника, продаје страним купцима.
Према доступним информацијама, Србија не извози директно оружје Украјини, већ то иде преко трећих земаља. Цела прича је дошла у први план у марту прошле године, када је руски портал Масх објавио да је наменска индустрија Крушик продала 3.500 артиљеријских граната Украјини. Како у пракси може да се догоди да оружје заврши у Украјини, а да српске власти „немају појма“? Пример са турским компанијама. Они купе оружје од српске компаније, потом преко повезане фирме извезу оружје у Турску. Онда то оружје иде у Украјину, кроз папире турска фирма има сарадњу са америчком, али то оружје не путује у Америку, иде директно у Украјину европским каналима.
