Прочитај ми чланакУ српској народној епици постоји стих: „И ти можеш и коњ ти може, али ти Бог не да." Ово је по казивању непознатог уметника анђео рекао Стефану Високоме када је овај протерао Турке преко мора па бацио буздован у воду и рекао: "Кад овај буздован изашао на суво, онда се и Турци вратили амо.", а буздован се сам одмах вратио на брег. У једном делу се ова мудрост може применити и на ситуацију у којој се тренутно налази Александар Вучић, али и ми као нација која се налази у позицији таоца његовог мафијашког режима. Наиме, пуно ствари се наместило на међународном плану које су могле да Србију лансирају као државу која би била главни посредник у преговорима о миру између Русије и Украјине, или исправније речено у преговорима о новим односима између Москве и Вашингтона. За такву улогу имамо буквално све предиспозиције, нисмо ни у једном војном нити политичком блоку (НАТО, ЕУ, БРИКС...) и Београд је једини европски град у који сви светски државници могу да дођу без било каквих ограничења. При томе, одмах да рашчистимо, оваква позиција Србије није последица некакве мудре политике коју власт води, већ рефлекса који народ има и уз помоћ којег још увек одолевамо свакодневним насртајима и бесомучној пропаганди којој смо сви изложени, закључује колумниста др инг. Мирослав Паровић, председник Народног слободарског покрета
Као политички предатор и Вучић је уочио могућност да се међународно афирмише, али га је у томе осујетио његов кукавички менталитет који му је надвладао рацио. Прва фатална грешка коју је направио је та да није остао неутрална страна у сукобу иако је то апсолутно природна позиција. Чак је порука према западњацима могла да буде како је српска неутралност мера тешког компромиса између става јавног мњења које је преко осамедест процената за Русију и геополитичке позиције земље која је у окружењу НАТО.
Међутим као по обичају власт је покушала да политичку позицију неутралности одржава кроз медије и то кроз вулгаран приступ у којем су преко Безбедносно информативне агенције ангажовали један број психички лабилних особа које су поделили у два табора, један русофилски (значајно већи по броју) и један проукрајински.
Ови несрећни људи су се у ових две и по године, колико траје оружани сукоб у Украјини, размилели по телевизијама које власт контролише и тамо су износили гомиле глупости, али никоме се није омакло да случајно спомене Вучићеву улогу већ су и русофили и они проукрајински указивали на уравнотежену политику коју власт наводно води. Истовремено опет повезано са Вучићевим карактером и клептоманским манирима које је недавно показао пред камерама у манастиру Студеница када је од човека из пратње добио новац да га стави на икону након целивања, а он уместо да дарива свеца добијени новац ставио у свој џеп.
И буквално је било по оној народској „лева рука десни џеп“ јер је новац од помоћника узео левом руком, потом га пребацио у десну и ставио у десни џеп, да би пред иконом након целивања паре потражио у левом џепу где их наравно није било и потом је мирно наставио даље након што је извршио малу, али значајну крађу у једној од наших највећих светиња.
Узгред, оно што се пред камерама десило у Студеници у потпуности осликава ментални склоп човека који се нажалост налази на челу ове државе, па тако од њега слушамо да је сиромашан и да живи у гарсоњери од тридесет квадрата, да му син ради у подруму вина, да се облачи из фундуса итд. Док у стварности за живот користи неколико државних вила (Бокаљка и Вила Мир), а на сваком јавном догађају се појављује у новој одевној комбинацији која кошта по неколико хиљада евра. Елем, по истом том клептоманском маниру он је покушао да попут деведесетих година искористи ратну трагедију за стицање личне користи. Па је тако ушао у трговину и са Русијом и са Западом.
Русима је дао да у Србију преместе добар део своје ИТ индустрије, као и дела личног капитала једног броја тајкуна блиских Кремљу. Уз то је омогућио да се у српским медијима чују већ споменуте бљувотине од стране психички поремећених особа које су касније коришћене за онај најнижи ступањ ратне пропаганде која се спроводи у Русији, а која је иначе потпуно уобичајена за свако ратно стање.
Тако да оно што се код нас прича на националним фреквенцијама у ударним терминима, Руси после пуштају по телеграм групама чији су администратори непознати јер је и њих срамота да објаве такве ствари. Са друге стране, западњацима је дао све погоне српске наменске индустрије и велики део залиха нашег наоружања које се формално воде на стању у војним магацинима.
Сво то оружје преко посредничких држава већ годинама завршава код украјинске војске. Тако да је недавно у јавност доспео податак како је из Србије преко држава посредника у Украјину допремљено оружја у вредности 800 милиона евра. По овом критеријуму наша земља је у односу на величину и снагу економије допремила Украјинцима више оружја неголи већина НАТО држава.
И коначно је пукла тиква. Руси су наравно од почетка знали шта Вучић ради, али су из свог интереса (али и под утицајем лоби групе у Кремљу) ћутали и толерисали. Но, очито се власт зарачунала и руска страна је послала јавну поруку незадовољства. На тај начин је Србија у потпуности изгубила свој највећи геополитички капитал, а то је неутралност и могућност да се постави у позицију међународног посредника и преговарача о миру. Видевши ово, мађарски премијер Виктор Орбан је искористио прилику и практично се винуо у сам шпиц међународне политике тиме што је направио турнеју Кијев, Москва, Пекинг, Вашингтон у оквиру које је сам себи практично доделио улогу посредника и преговарача. При томе, Мађарска је увела све санкције Русији и уопште немају традицију добрих односа.
Напротив, војне снаге некадашњег СССР су у крви угушили побуну 1956. године што је у колективној свести Мађара догађај који они третирају слично као што ми Срби гледамо на НАТО бомбрадовање. Међутим, упркос свему томе Орбана је Путин прихватио као свог највећег европског савезника због чињенице да ни један комад мађарског оружја није завршио у рукама украјинске војске, те да ниједан Рус није убијен мађарским метком или гранатом, док су са друге стране хиљаде Руса убијени српским оружјем.
Сличан кукавички менталитет Вучић испољава и у погледу односа са Америком. Док је био уверен да Трамп сигурно побеђује дао је његовом зету зграду Генералштаба у центру Београда како би тиме платио наклоност. Међутим, када се појавила прича да би демократе могле да замене кандидата и да уместо отписаног Џо Бајдена у трку уђе рецимо Мишел Обама, Вучић је брже боље почео да плаћа и демократе па је тако градоначелник Њујорка јавно најавио да ће доћи на ЕКСПО2027. Чак је и у интервјуу који је дао Фајненшл тајмсу Вучић изјавио како он није као Виктор Орбан који јавно и без резерве подржава само Доналда Трампа, већ да ће сачекати резултате избора и да ће сарађивати са оним који победи. На овај начин се поново на међународном плану показао као крајње непоуздан партнер.
Узгред, највећи део света чека ко ће да победи у САД и не изјашњава се ко им је фаворит већ ће гледати да сарађују са победником. Међутим, за разлику од Вучића ти други се држе по страни и не јуре Трамповог зета или Обамину куварицу да са њима праве дилове. Дакле, опет се враћам на проблем његовог менталног склопа и карактера који му не дозвољавају да уради било шта часно и храбро.
И коначно. Оваква ситуација нас доводи у стање у којем Вучић постаје сам себи највећи проблем. Нико њему тренутно не наноси толику политичку штету као он сам. Још да ствар буде гора по њега, када је уплашен и свестан да је у проблему, он покушава да се вади бесомучним гостовањима на телевизији рачунајући да на тај начин макар учвршћава позицију унутар земље и да ће онда трговати тиме.
Међутим, сада му је и то постало контрапродуктивно имајући у виду да мимо њега и његове воље у јавност доспевају информације да му се клима позиција у Москви, а да са друге стране у Европи не постоји неки поуздан и јак партнер за кога би се везао као што је то некада радио са Ангелом Меркел која га је и сачувала на власти у турбулентној 2015. и 2016. Покушао је са Макроном, али се испоставило да овај нема баш никакву снагу и да једва одржава и себе, а камоли још да на леђима носи неког Вучића.
Сходно свему овоме, ми који смо опозиција морамо покретати теме које круне подршку режима, а то се најбоље може урадити кроз стварање једне широке опозиционе платформе способне да окупи и артикулише интересе оне тихе већине грађана Србије.
Када то будемо успели код Вучића ће се јавити још додатна параноја и нова доза страха јер је тренутно потпуно релаксиран на домаћем терену имајући у виду да опозиција не постоји, односно боље речено највећи део опозиције ради директно за њега. Вучића ће са власти оборити Вучић и тај процес је већ кренуо, али да би се ствари убрзале мора се поново артикулисати народно незадовољство и потом се организовано усмерити на улични притисак на власт.
