Прочитај ми чланакВидовдан.орг
У случају да власт прихвати „ултиматум ЕУ у десет тачака“ који се појавио у медијима и тиме прихватање сецесије Косова нема чему добром да се надају у будућности. Косовска клетва је политичка чињеница коју је осетила на својој кожи и прошла власт. Косово јесте грдно судилиште за српске вође, елиту али и народ.
На Косову се данас, као и пре и после нас, суди и пресуђује – ко је вера а ко невера. Тешко је косовско видовданско искушење – са једне стране велики притисак царства земљаског, а са друге тиха нада у небеско. Данашња, а и прошле српске власти су под великим и немилосрдним притиском да прихвате сецесију Косова и да у њој саучествују. Но нису само они под притиском, на том искушењу је и елита и цео народ. Сви смо одговорни за Косово.
Не желимо да подценимо а ни да преценимо значај садашње српске власти у процесу прихватања нестајања Србије на Косову. Но они који имају власт имају и највећу одговорност. Но неће бити да су само они одговорни. Шта је са српском елитом – они економски магнати и мудраци са Копаоника ни не знају да је са друге стране брда – Колевка Србије. За њих Косово нити постоји нити је постојало нити ће постојати. Они би шта више учествовали радо у рушењу сваке власти која би се противила сецесији Косова. Неко ко би желео да се бори за Косово морао би прво да освоји Копаоник.
Културна елита, част изузетцима се помирила са губитком Косова, они кажу то је наша прошлост које више нема. Академија отприлике каже „што сте нас сада питали када је већ касно“. То значи „ми се тиме ни не бавимо, нити имамо неку идеју, а о храбрости и да не говоримо“. Србија данас готово не прави филмове о Косову, не пише романе или књиге о Косову. Ако се нешто на ову тему и деси то бива брижљиво игнорисано, а у горем случају извргнуто руглу. Што јест јест, Црква се понекад огласи са оном „рекосно и спасисмо душу“. Но видећемо да ли је то довољно yа спасење оних који су нешто рекли.
Политичка елита нема снаге за отпор, опозиција или се слаже са капитулацијом или пак пружа декларативни отпор саопштењима. Слично је и са патриотским групама које пружају слабашан и неорганизован отпор прихватању оног што нам Американци сервирају као „неумитно“. Европски колаборанти кажу „морамо прихватити реалност“ а патриоте кажу на то „не смемо никако“, при том први не кажу како са тим да живимо, а други како да то спроведемо. Дакле или дефетизам или реторички отпор, у оба случаја без плана и идеје „шта после“.
Србија данас није спремна да се бори за Косово. Не само оружјем, већ ни агилном дипломатијом и осталим средствима попут медијског рата. Србија нема више војску која би могла победити албанску побуну, чак и да нас неким чудом Американци пусте да се вратимо. То не значи да ми не би могли обновити своју војску, али сада је немамо као адекватно средство борбе за своје националне интересе. Уосталом ко би паметан и ишао на Косово кад пред очима има судбину српских официра и вођа у Хагу. Претеко је само онај који је радио за њих.
Но да се вратимо властима које су најодговорније. Власти може бити алиби – ето малобројни су за отпор сецесији, скоро нико не би да се бори за Косово, мало ко би ризиковао удобност а још мање живот, али је то ипак алиби. Власт ако жели може пробудити народ, идеју борбе и идеју пожртвованости за нешто више од вегетирања, но очито је да не жели. Или не верује да то постоји у нашем народу духовно убијеном комунизмом, ратовима, транзицијама и демократијама. Срби нису били вољни да ратују 1804. Али их је натерала комбинација муке и вождовог вођства. Нас изгледа мука још није толико стисла, а и конкурс за новог Вожда је још отворен.
Поставља се питање да ли су услови постмодерне окупације Србије у више димензија и сфера с једне и дефетизам елите, па и народа, оправдање за прихватање реалности отмице Косова. Наравно да није. Они од нас траже признање Косова у овој или оној форми – што ми никако не смемо да прихватимо. Власт која би то прихватила би добила предах са Запада али би у народу била осуђена као она која је продала Косово. Прошла је власт, да се не лажемо, пала на Косову или барем и на Косову. Свака власт код нас је на тешком испиту косовском, а то је најтежи испит за неку власт у Европи данас.
Да се не лажемо они траже да се одрекнемо Косова и да га на крају и формално признамо. То је потврдио и шеф Спољнополитичког одбора немачког парламента Рупрехт Поленц који је изјавио „Србија, ако на крају не прихвати независност Косова, неће моћи да постане чланица ЕУ“. Јасно и гласно.
По писању прoзападних медија ЕУ од Србије тражи да се „обавеже да неће кочити пријем Косова у међународне институције и оставља могућност доношења нове резолуције Савета безбедности која би заменила постојећу 1244“. Према овом ултиматуму Европска унија тражи од нас „да прихватимо да се на северу Косова Србима дозволи формирање европске регије север Косова уместо заједнице српских општина које тражи Београд“. Ова регија готови да и не би имала надлежности осим апелациони суд, али би читав овај регион био потпуно „инкорпориран у косовске институције“.
Србија ће престати да обавља државне функције на Косову, укључујући општинску управу, судове, полицију и остале органе као што су пореске службе, поште. Судски органи ће „радити у правном оквиру Косова“. Дакле по овом плану Србија се потпуно повлачи са КиМ, прихвата сецесију и не добија ни заједницу српских општина као ентитет. Дајемо све а не добијамо готово ништа.
Шта Србија да уради са ултиматумом ЕУ иза кога стоји наравно Америка. Ми не преговарамо са Приштином па ни са Бриселом већ са Вашингтоном. Па како се ради са ултиматумом моћних – морамо бити смирени и покушати добити на времену. Друго, потребно је затражити помоћ са неке друге стране – рецимо Русије. Иако је мала вајда од тога – „српска сламка међу вихорове“ нема много чему да се нада.
Онда попут Николе Пашића без дрскости али одлучно рећи – ово можемо и ово можемо прихватити, али ово не. На крају као што је пред ултиматумом Радован Караџић њега представио скупштини и одговорност поделио са народним представницима. Они су онда смогли снаге да кажу не. На крају крајева, ако нема друге, легално и легитимно би било и да се иде на општенародни референдум о Косову – о томе је и садашњи председник говорио пре пар година.
Власт треба да изађе пред јавност и да саопшти добили смо ултиматум у коме се тражи то то и то. Да би се одупрло оваквом погубном ултиматуму, ако постоји воља за отпором, неопходна је мобилизација свих оних који би да подрже једно велико историјско НЕ. Наравно са свешћу какве све то могуће ризике и опасности носи. Србија није у стању (што из објективних што из субјективних разлога) данас да ратује за Косово али јесте у стању да одбије да буде саучесник у отмици Косова.
