Прочитај ми чланакШто се српских интереса и експлоатације литијума тиче, из текуће перспективе посматрано изгледа како се само може контролисати настајућа штета коју је нужно минимализовати. Било какву корист од свега тешко је очекивати
Док поједини немачки политичари тврде како српски литујум може помоћи испуњавању стратешких циљева ЕУ, чувене аустријске новине на насловној страни пишу о Србији као новој рударској колонији. И поред изнетих оцена о томе како ће ископавање ове критичне сировине убрзати евроинтеграције, готово сви корисници западних фондова из Србије против су тога.
Олаф Шолц нам полу-гарантује некакаву сигурност, мада није кадар ни да испита случај минирања најважнијег гасовода у Европи, због чега је дугорочно угрожена безбедност државе на чијем је челу. При томе, корпорација која би да врши експлоатацију нити има неопходно искуство са овим конкретним послом, нити има репутацију која је квалификује за тако осетљиву ствар.
И тако даље и тако више у безброј контроверзи и контрадикторности које су у екпресно кратком року отворене. Због њих је тема до крајњих граница политизована, у одређеној мери и секуритизована, па је илузорно очекивати како ће коначну оцену о штетности или корисности потенцијалног рударење донети струка. По неким елементима, оваква политизација и делимична секуритизација тренутно главног питања у српској јавности подсећају на дешавања у Црној Гори из друге половине 2019. године. Из тог разлога чини се како овде још неко копа. Или како се у овом случају још нешто копа.
Стратешко питање
За Алексадра Вучића тема експлоатације литијума је очигледно средство да амортизује све непријатнији западни притисак са којим се суочава. У његовој пројекцији то је све требало да послужи као тактичко питање. По свој прилици, са неколико страна му је и сугерисано да је то сјајна тактика. Након дешавања у Генералној скупштини УН на тему реактуализације тезе о квалификацији злочина у Сребреници, притисак је појачан. Јер, Сребреница је један од темељних стубова за зидање западног наратива о распаду Југославије, преко тога се објашњавају и оправдавају све њихове одлуке.
Још један разлог за појачавање притиска скопчан је са срдачним пријемом Си Ђинпинга у Београду и договором о новим детаљима челичног пријатељства. Дугорочно посматрано, западни блок – предвођен САД и Великом Британијом – о чијем утицају на елите балканских народа не треба посебно говорити, као кључну претњу у међународним односима таргетира Кину. Евентуалним победом Доналда Трампа на предстојећим америчким председничким изборима то ће највероватније постати још јасније. Делимично, и рат против Русије индукован је од 2014. године са циљем слабљења кинеског стратешког савезника и спречавања успостављања нове равнотеже снага у светској политици.
Из позиције власти – која је на изборима осигурала стабилну већину и на републичком и на градском нивоу, претерано концентрисане на 2027. годину и реализацију планираног „мегапројекта” – чинило се како ослањање на поменуто средство може помоћи и како пројектована тактика може донети резултат. Чинило се како је западни притисак могуће амортизовати.
Међутим, када се уђе у конфронтацију са Западом око наратива којима се објашњавају и оправдавају историјске одлуке, средства и начини одбране морају се мењати. Ту више овакви амортизери нису средства на која се може ослањати. Јер, за оне који такође копају или који још нешто копају, тема експлоатације литијума није тактичко, него стратешко питање. И то стратешко питање у контексту изазивања промена у српској политици, а не у контексту задовољавања немачких произвођача неопходном сировином.
Скривена намера
Политизација и делимична секуритизација теме оставиће последице, како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану. Што се унутрашњег плана тиче, преко ње се хомогенизује најшира могућа политичка јавност. Наравно, хомогенизује се против власти. Остале теме – од Косова до евроинтеграција – томе нису могле да послуже, зато што није било консензуса међу оним делом политичке јавности који би требало да руководи променама. Консензус се сада успоставља, пошто се теза о експлоатацији литијума може нападати са 101 становишта: заштита животне средине, нефункционалност институција, корупција, десуверенизација, колонизација, корпоративизација…
Када се анализирају дешавања од повратка вишестраначја, заправо је тешко пронаћи тему која је могла бити нападана таквом жестином, са толико становишта. Кључна опасност на унутрашњем плану крије се у томе што ће, паралелно са нападима на власт, бити оркестрирана и кампања напада на институције. Власт се брани, опозиција критикује, народ негодује – то су редовне појаве и не морају оставити трагичан исход по функционисање система. Не мора то учинити ни промена власти.
Али, када се незадовољство циљано усмери ка институцијама онда може доћи до трагичних исхода по функционисање система. Српске институције – поготово оне формалне – такве су какве јесу, било је и бољих и горих тренутака у нашој историји када се говори о њиховој функционалности, али је беспредметно полемисати о томе да ли је боље да оне постоје или да не постоје.
Једном изгубљено поверење у институције тешко се враћа, то се већ тиче и неких неформалних процеса који трају деценијама. Логично, власт се брани ослањањем на формалне институције – то је предност коју увек има – па је тиме и ова рачуница комплекснија. Односно, у овом конкретном случају опасност је већа. Власт се још и може некако одбранити и из ове – по њу непријатне – ситуације искобељати, али ће настављањем овог процеса неповерење у функционалност институција остати и опстати.
Радикализацијом односа према институцијама отвара се пут за још већи уплив прозападног (не)владиног сектора на законодавну и извршну власт – као и нужне компромисе између власти, незадовољних који протестују и медијатора који ће се изненада појавити – чиме се ствара маневарски простор за промене у спољној политици Србије.
Кинески фактор
И ту се враћамо на кинески фактор. Увођењем теме експлоатације литијума у наш политички живот на овакав начин, заправо се отвара и питање статуса и рада кинеских инвеститора. Нападима на Рио Тинто гађају се и Зиђин и Хестил. Са таргетирањем ове две компаније удара се и на широко промовисано челично пријатељство.
Проблематизовањем статуса и рада ове две компаније – које ће се заједно са Рио Тинтом наћи под баражном паљбом – највероватније се затварају врата и за даље оснаживање кинеско-српских односа. Србија је, уз Мађарску, суштински остала једина држава у Европи у којој су Кинези добро прихваћени. У овом тренутку чак постоје и огромни потенцијали за даљи раст политичких и економских односа.
За западни блок, Кина је кључна претња у међународним односима. Истискивање кинеског утицаја са континенталне периферије представља стратешки циљ, због којег се у одређеном развоју ситуације могу и жртвовати аквизиције Рио Тинта, краткорочно или за стално – потпуно је свеједно. Са истискивањем кинеског, из институција ће се паралелно истискивати и руски утицај, који ће бити сведен на фолклорне манифестације и необавезна заклињања у вечито братство.
Мултивекторска спољна политика Србије – грађена више деценија и неколико пута у пракси трансформисана – добила је сасвим другачији карактер од унапређења економских односа са Кином. Да није било те компоненте, упитно је на шта би личили српско-руски односи након фебруара 2022. године. У сваком случају, не би изгледали онако како изгледају данас.
Они који такође копају или још нешто копају преко теме експлоатације литијума креирају за себе такозвану win-win ситуацију. Шта год од текућих дешавања у Србији на крају испадне, они ће делимично остварити барем један од постављених стратешких циљева. За њих у свему овоме нема никаквих контроверзи и контрадикторности.
Циљ оправдава средства – а међу средствима је и Олаф Шолц, упућен у Београд – не како би ишта полугарантовао, већ како би својим доласком ову тему до крајњих граница политизовао, у одређеној мери и секуритизовао. И Мајк Помпео је октобра 2019. године долазио у посету Подгорици у јеку узаврелих расправа о спорном закону упереном против СПЦ, вероватно је и он нудио неке полугаранције.
Њега више нема у америчкој политици, али више нема ни кинеског кредитирања инфраструктурних пројеката у Црној Гори. Као што више нема ни руских медија у Црној Гори, упркос томе што су појединци који апсолутно не деле овакве ставове део актуелне црногорске власти. Учешће у власти подразумева и нужне компромисе, уз вечито мерење односа штете и користи. А што се српских интереса и експлоатације литијума тиче, из текуће перспективе посматрано изгледа како се само може контролисати настајућа штета коју је нужно минимализовати. Било какву корист од свега тешко је очекивати.
