Нису сви подаци о Рио Тинту јавни. Међутим, о неким стварима можемо већ сада да закључимо више. У овом јавном писму желим да доведем у питање еуфорију око економске користи од рударења литијума.

Ово је битно јер власт стално истиче некакву економску корист од Рио Тинта, а запоставља опасности и то понекад чини чак и више него сама компанија, што значи да јавна дискусија о овоме није објективна.

Између осталог, то је битно јер се у Србију већ интензивно улаже у рударство, а да то није значајно утицало на животни стандард грађана.

Зато би требало да посматрамо другу страну медаље и сагледамо штету која нам предстоји уколико одлучимо да постанемо рударска колонија Европе.

Најпре, у јавности није довољно позната чињеница да су се стране инвестиције у рударство у протекле две године нагло повећале – и то шестоструко: према подацима Народне Банке Србије, улагања у рударство су скочила са 118,7 милиона евра у 2021. години на 704,8 милиона евра у 2023. години.

Ако ствар гледа на дужи рок, рецимо од 2014. године, када је тај сектор примио 26 милиона евра, онда је скок још драматичнији јер то значи да су се за 10 година инвестиције у овај сектор повећале 27 пута.

Ако се овај тренд настави, превазићи ће и улагања у грађевинарство (853.400.000 евра у 2023. години), а потенцијално и прерађивачку индустрију (1.152.400.000 евра у 2023. години) – две гране у које странци највише инвестирају.

Ово се дешавало упркос наводном отказивању пројекта Јадар и то је проблематично.

Неко ће подсетити да поред Рио Тинта постоје и друге рударске компаније које улажу у Србију, попут Зиђина, Дандија и осталих.

Но, већ је објављено да је Рио Тинто наставио да купује земљу у Горњим Недељицама и Слатини у вредности од 1,2 милиона евра након повлачења просторног плана у Лозници.

Данас, након што се Рио Тинто поново активирао у нашој јавности, нема сумње да је део уложених средстава дошао и од ове компаније, а поготово јер су тада очигледно у току биле припреме за наставак пројекта.

Уз то, према Агенцији за привредне регистре, може се за оно мало података који су датирани видети да је „Рио Тинто Еxплоратион Дунав“ уплатио близу милион евра за истраживање минерала.

Зато, ако се погледају подаци Народне банке Србије, Рио Тинто никада није ни напустио Србију и то је сада јасно.

Границе раста страних инвестиција

Најкраће речено, насамарени смо. Међутим, то што смо насамарени није ни највећи проблем. Неке друге ствари су још проблематичније и желим их изложити како би наши суграђани знали колики је прави опсег проблема.

Прво, наш данашњи модел привлачења страних инвестиција у Републику Србију је исцрпљен и такав је био већ неко време. Једино што ту нико не жели јавно да призна да је цар го и ниједна компанија не може то променити.

Ми већ годинама субвенционишемо разне стране компаније, плаћамо наше раднике из државног џепа, дајемо им земљиште, прећуткујемо преступе, а судови изричу казне испод законских граница за загађивање река.

Низ ствари се дешава које нису добре ни за економију ни за политику. Стране инвестиције расту, док нам БДП стагнира.

У периоду од 2009. до 2018. године, удео страних директних инвестиција у БДП-у износио је у просеку 5,84%, а од 2012. године тај проценат је растао до 8,12% 2018. године, што је, после Црне Горе, највећи удео у региону и шире.

И поред тога, раст БДП-а је био скроман: 0,8% (2015), 2,8% (2016), 2,0% (2017) и 3,0% (2018). Од тада, стране инвестиције немају дубљег ефекта, а дефицит текућег рачуна је остао константа у српској привреди.

Зато се можемо запитати да ли ће било која појединачна компанија, па била то и Рио Тинто, моћи да донесе битне промене?

Да ли ће 1300 запослених инжењера, геолога и рудара моћи да вуче целу економију? Нико озбиљан или трезан не би могао да тврди да хоће. Ако ово није јасно, запитајмо се: да ли је стандард у Србији нарастао како су расле инвестиције у рударство? Није.

Да ли постоји директна веза између пораста улагања у рударство и благодети живота широм целе Србији, уздуж и попреко, како нас уверавају Рио Тинто и Вучић? Нема.

Дакле, далеко од тога да ће тако Рио Тинто спасити српску економију. Да хоће, то би се већ увелико десило будући да инвестиције у рударство већ јесу нарасле и већ генеришу послове.

Но, то се није десило, а не би заправо било ни непожељно, јер ако бисмо заиста дозволили да нам рударење вуче целу економију, онда не бисмо требали да очекујемо никакве друге изворе раста. Према једном недавном истраживању Уједињених Нација, земље које су зависне од једне гране индустрије долазе у положај зависности од те гране и постају додатно рањиве на шокове попут флуктуације цена сировина, у овом случају литијума.

„Зелена“ еуфорија у медијима и стање на терену

Каква је онда реална корист од пројекта „Јадар“, а каква је реторика? Према студији Рио Тинта, Србија ће уз индиректне трошкове „добити“ око 1,9 милијарди евра и то укупно, што износи око 3% БДП-а.

Предвиђа се око 25 милиона евра укупно за општину Лозницу, око 5 милиона евра годишње за локални развојни фонд, стипендије за студенте, и слично.

У суштини, ефекти ће бити локално концентрисани, што јесте похвално – али није револуционарно нити ће донети толику корист целој Србији упркос реторици Вучића и оних који га подржавају.

Ово је битно поновити јер су ови подаци далеко од онога што се помињало у медијима, попут невероватне цифре од 62 милијарде евра годишње (што је скоро колико и целокупни БДП-а Србије) са којом се махало након изјаве Мароша Шефчевића, задуженог испред Европске комисије за такозвани „зелени договор“.

То није прва лаж која се појавила у нашим медијима, а није тачна чак ни према подацима групације Рио Тинто. Судећи по Вучићевој недавној изјави да ће се са продајом електричних возила БДП дићи за 16,5%, можемо закључити да вероватно није ни последња.

Но, оно што је у целој овој представи остало недоречено је и једна карактеристика инвестиција у рударство: што више расту улагања у рударство, то је више штете, отпада и судских процеса поводом нарушавања животне средине и то би требало истаћи у први план јер за тако нешто већ имамо податке.

Наиме, ако се погледају последње две-три године, уз пораст улагања у рударство, порасла је и количина рударског отпада – и то скоро за 150%.

Према последњем Статистичком годишњаку Србије, у 2022. години створен је отпад који је порастао за 149,4% у односу на 2021. годину, а укупно је створено 174,7 милиона тона отпада, од чега је 94,4% рударски отпад.

У смислу опасног отпада, 18% тог отпада је категоризовано као „опасно“, и ниједна друга грана осим рударства нема толики проценат опасног отпада.

Ово не чуди јер расте и количина екстрахованог материјала: са 107949 хиљада тона 2017. године на 138251 хиљаде тона 2022. године, што је повећање од 22% за пет година.

Истовремено, ресурсна продуктивност – то је један од главних индикатора зелене транзиције који показује потрошњу материјала спрам економске активности -је у истом периоду у ком су се инвестиције у рударство повећале шест пута, а копање повећано за 22% опала за 10% са 41 на 37,2 евра по килограму материјала.

То значи да се од 2017. до 2022. повећао проток наших ресурса, а да то није долазило из бољег домаћег пословања – као што је и било за очекивати. Уз то, свака друга земља бивше Југославије је ефикаснија од нас у употреби домаћих ресурса и ако се погледају упоредни подаци ЕУРОСТАТА, видеће се да смо по том питању заправо били најгори на Балкану.

Но, упркос свему овоме – расту количине сировина које копају стране компаније, расту отпада и расту инвестиција у рударство, опадању домаће ефикасности у употреби ресурса – стандард живота широм Србије се срозава или стагнира.

При томе, под стандард живота не треба узети у обзир само плате (које расту и прате инфлацију), већ и животну средину – управо услове у којима живимо и радимо, онда потом све гору контролу страних компанија, као и лошу праксу привредних судова који им често омогућавају да крше прописе.

Да преведемо све ово на српски језик – према овде изнетим подацима, заиста се претварамо у рударску колонију на периферији Европе.

Ауторитарни власт и развој рударења литијума: има нека тајна љубав

Па, зашто се наставља са овим свим, ако је толико штетно? За то наравно постоје очигледни разлози и такорећи не морамо пуно да копамо да бисмо разумели интересе који стоје иза Вучићевог интереса за рударење у Србији.

Вучићева власт је, мање-више, почивала на спретној игри између страних сила, коју је наследио од Тадића (такозвани четири стуба српске спољне политике: ЕУ, САД, Кина и Русија).

Та игра делом је почивала и на неконтролисаном расту страних инвестиција, односно на додворавању страним компанијама како би се осигурао њихов интерес у Србији, као што је случај са Рио Тинтом, који је данас прогуран уз подршку немачког канцелара Шолца.

Тиме је СНС својим гласачима још једном понудио илузију послова и стабилности – илузију која, према подацима, постаје све провиднија, јер очигледно не може да надокнади недостатке Вучићеве власти.

Кажем илузију, јер је то на дужи рок, као што је показано, било без ефекта на ширем плану.

Тај шири план је битно сагледати и у случају литијума. Јер, Вучићева прича о економској користи од литијума је део шире приче о производном ланцу електричних аутомобила, који почива на истој логици привлачења страних инвестиција чије границе су већ дотакле плафон.

Да је у питању иста логика коју је СНС користио и до сада, потврђује и то да је 22. јула почела пробна производња електричних аутомобила у Крагујевцу, уз подршку Вучића, који је изјавио да је држава за то дала субвенцију „Стеллантису“ у износу од 48 милиона евра. Опет се издвајају субвенције за компаније чији профити ће ићи ван Србије.

Штавише, овај приступ ће се још више продубити ако Рио Тинтов партнер „ИноБат“ изгради фабрику батерија јер ће се тада вероватно остварити Вучићев сан да заокружи читав ланац производње, од литијума до батерија и аутомобила и ту се може претпоставити да ће на делу бити иста прича са субвенцијама и корупцијом као што је то био случај до сада.

А то је случај јер је, уз кинеске произвођаче ауто-делова који такође долазе у Србију, економски стуб СНС-ове власти у страној ауто-индустрији, а у електричним аутомобилима Вућић види услов за наставак свог ауторитарног режима.

Овде имамо апсолутни спој зелене транзиције и ауторитаризма. Зато ниједна страна инвестиција у нашу земљу, ма колико великим цифрама се гађали, не може избећи колонијалан положај у који Вућић гура Србију.

И зато оне никада неће заменити недостатак планирања, домаћих инвестиција, домаће стабилности, домаћег развоја и стабилног управљања државом – јер почивају на томе. Стране инвестиције не могу заменити државу, ма колико неки очигледно покушавали да то изведу. Напротив, могу је (у овом случају и дословно) поткопати.

Технологије којима одговарају диктатуре

Виђено очима Рио Тинта, инвестиција у литијум могла би се описати изреком: „Дала баба динар да уђе, дала би два да изађе, али не може.“

У стручној литератури постоји појам „технолошког моментума“ (аутора Тома Парка Хјуза, мада га користе и остали), који описује ситуацију у којој неки инвеститор уложи толико средстава у развој пројекта да, иако се тај пројекат покаже застарелим, не може више да изађе из трке и све више увлачи друштво у ту трку, стварајући све веће и штетније друштвене последице.

За разлику од Рио Тинта, чак и амерички инвеститор и карикатурни капиталиста Илон Маск одбацује литијумске батерије, а међу хемичарима је већ добро познато да натријум-јонске батерије или батерије на водоник представљају будућност.

Економски историчар Адам Туз сматра да је Рио Тинто изузетак у оквиру глобалне зелене транзиције, управо због тога што се држи литијума „као пијан плота“ упркос алтернативама, а то чини јер не може да одустане будући да је у ту инвестицију утучен огроман капитал његових акционара.

Због свега тога се све више и више развија тај „моментум“ зависности од српског литијума и сада се компанија налази у ситуацији где мора све више и више да инвестирају како би се извукла из пропасти милијарди евра вредног пројекта. Тај Рио Тинтов „моментум“ вуче и Вучића и наше друштво у статус рударске колоније Европе.

На крају, тај статус са собом носи одређене последице по наше друштво. Поред оних физичких, најопасније би биле и правне последице, јер је начин на који је Рио Тинто поново уведен – уз подршку Шолца и зараћене Европе којој ће литијум бити потребан не само за електрична возила него и за војне сврхе, а користиће се вероватно и у фузионим реакторима које тренутно развијају земље попут Француске у оквиру европских научних конзорцијума – потенцијално отвара нова врата неоколонијализму.

Ово би могло додатно учврстити мутацију наших правних система ка селективној употреби закона и експропријацији у корист компанија, а на штету јавности и то ће нас додатно разликовати од Европске уније у правном смислу (мислим на Закон о страним улагањима, пројекте које Србија одређује као „посебне“ пројекте од националног значаја, па влада може арбитрарно да им додели средства, и на спајање наше власти са привредним судовима који често осигуравају да све прође на штету грађана).

Да је ово реална опасност говори и то да спој између ауторитарних режима и литијума у Србији није нов; слични спојеви су постојали и у Португалу између премијера Антонија Косте и компаније „Саваннах Ресоурцес“, као и у Чилеу између Хулија Понцеа Леруеа, Пиночеовог нећака, и литијумске компаније „СQМ“.

Свуда, тај „моментум“ страног инвеститора у литијум натера да развије интерес за сарадњу са локалним моћницима, а ти локални моћници користе своју моћ да мутирају правне системе и праксу у интересу рударске компаније, обично у земљама светске периферије.

Ово је кулминирало у Шолцовој посети, а Вучић игра своју игру рудара Србије савршено.

Зато је битно да видимо на којем смо месту на том путу ка којем је кренуо и колико смо далеко одмакли. Јер, према овде изнетим подацима, процес постајања рударском колонијом је већ почео.

Колико ће он у томе одмаћи пре него што му се стане на пут, зависиће од грађана и грађанки Републике Србије – друкчије речено, од свих нас заједно.

„Вучић добио дозволу од ЕУ и НАТО да заведе диктатуру каква не постоји нигде…“https://t.co/EC8EaTPZpW

— СРБИН инфо (@srbininfo) August 12, 2024

Извор: danas

Ознаке: др Александар Матковић, литијум, Рио Тинто, рудник