Прочитај ми чланакНи 35 година откако је услед притиска становништва и 10-годишњег рата, рудник „Пангуна“ на острву Бугенвил затворен, природа није успела да се опорави, каже и показује својим снимцима и сликама активисткиња из Босне и Херцеговине, која се налази у овој покрајини.
Рудник је брзо постао економска кичма Папуе Нове Гвинеје, доприносећи значајним приходима кроз порезе и извозне приходе, додаје Јусић, преноси Н1.
„У наставку преглед тренутне ситуације, увид у последице. Моје срце је сломљено, очи не верују шта виде. У својих 30 година никад нисам сведочила оваквом оштећењу природе, шта је ово људи…“, написала је она.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Ајна се возила кроз опустелу земљу, махом прекривену камењем, блатом, и по којим бусеном траве.
„Људи, погледајте, ово је текући отров, ово се директно слива у реку. Погледајте боју камења, воде, види ово“, каже она, упирући у тиркизну боју воде.
У оближњој реци, како јој је казао локални водич, рибе нема.
„Сад смо били на руднику и возимо се до Јаба реке да бисмо видели какви су ефекти тешких метала који су загадили ову реку. Милиони тона тешких метала пуштени су у реку. То је загадило воду и изазвало здравствене проблеме“, казала је она у сторију.
Слике показују еколошку девастацију природе само за 17 година, наводи Јусић.
Она је подсетила да су 1988. становници изразили незадовољство што њихова природа бива уништена, а не остварују добит – сва економска добит је ишла Папуи Новој Гвинеји.
„Грађански рат у Бугенвилу је најдужи рат на Пацифику после Другог светског и изазван је Рио Тинтом и рударењем. Становници кажу да је за време рата погинуло преко 25.000 људи, док међународни подаци бележе између 15.000 и 20.000 људи. Остали ратни злочини су небројени, попут расељавања становника, силовања. Огромне су социјалне и трауматске последице. Становници су изгласали 2019. независност и тренутно се налазе у процесу транзиције. Ми смо овде сада да дамо свој допринос, не би ли до 2027. године Бугенвил постао најмлађа држава на свету“, наводи Ајна.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Она каже да је интернационална подршка врло важна, јер ако Бугенвил добије подршку својој независности, значи да Рио Тинто не може да се врати.
„Рио Тинто се већ годинама суочава са тужбама за еколошке последице, оптужени су за узроковање рата који је довео до геноцида над овим народом. Године 2021. Рио Тинто се обавезао да ће платити и спровести процену еколошке штете. Оно што је битно знати је да би у наредних неколико седмица тај извештај требало да буде доступан јавности“, рекла је, додајући да се последице осећају и 35 година након затварања рудника.
„Надам се да ће нам ово послужити као нека лекција и да ћемо, после свега што смо преживели, коначно уједињени штити оно што је на крају дана најважније – наша природа и наше право на природу. Будимо пријатељи природе, будимо своји најбољи пријатељи“, казала је она.
Њене фотографије и снимке поделило је и Удружење грађана „Не дамо Јадар“.
„Овај рудник је почео са радом 1972. године. Рио Тинто се обавезао на вишемилионску “процену утицаја на животну средину и људска парава”, а та обавеза је настала на поднете тужбе 156 стновника локалних заједница који су тврдили да милијарде тона рудничког отпада баченог у њихову реку, изазива катастрофалну штету по њихове животе и животну средину. Године 1989. због растућег беса и незадовољства заједнице услед учињене еколошке катастрофе, пољопривредници су присилили да се рудник затвори, дижући у ваздух далеководе рудника. Влада Папуа Нове Гвинеје је на своје грађане послала војску и тиме изазвала десетогодишњи грађански рат у ком је живот изгубило 20.000 људи“, навели су они на својој Инстраграм страници.
Рио Тинто се више никада није вратио у рудник Пангуну, тврдећи да није безбедан, написали су из Удружења.
„Становници кажу да је у јами рудника загађена вода променила боју земљишта и речних корита, што сада имамо прилику да видимо и уживо. Деца им оболевају од загађења и веома кубуре са пијаћом водом. На улазу у ‘Пангуна’ рудник и даље стоји упозорење за опасност, сам прилаз руднику изгледа као сметлиште. Где је некада било брдо са ког су становници исељени, тамо је сада отровна јама. Река и даље носи са собом опасне хемикалије, тешке метале, чак и после толико година. Риба у води нема. Један цео екосистем је нестао“, нагласили су из „Не дамо Јадар“.
Закључују:
„Да, желели су и отворили рудник у месту у ком је биодиверзитет био сјајан, баш као што је и код нас. Природа нетакнута, земљорадничко подручје, све док се они (Рио Тинто) нису појавили. Последице рударења, након толико година су и даље кататрофалне! Уништен екосистем и изгубљени животи…“
