Прочитај ми чланакПосле усвајања закона о "страним агентима” у грузијском парламенту и великих протеста у мају који су недељама трајали у грузијској престоници, Грузија је на путу промене геополитичког правца.
Према закону, независни медији и друге организације цивилног друштва морају да се региструју као „страни агенти“ и да доставе информације држави ако добијају више од 20 одсто својих средстава из иностранства. С обзиром на то да је Грузија званични кандидат за улазак у ЕУ од децембра 2023. године, ово је поприличан преокрет.
Грузијски сан
У Грузији је на власти партија Грузијски сан, која се залаже за „вишевекторску” геополитичку стратегију, уз умерени скептицизам према ЕУ. Партија је нормализовала односе са Русијом, ако се упореди са периодом када је Сакашвили био на власти у Грузији. Међутим, званична политика Грузије је и даље улазак у ЕУ.
У том контексту, јасно је да доношење закона о страним агентима делимично или потпуно уништава тај курс.
У ствари, овај закон је директан напад грузијских власти на Запад. Иако је закон усвојио парламент, председница Зурабишвили је искористила прилику да га не потпише.
Ако би закон био до краја усвојен, то би могло довести не само до одузимања Грузији статуса кандидата за чланство у ЕУ, већ и укидање безвизног режима, као и ограничене финанцијске помоћи од Запада. Могло би се рећи да се заправо ради о великом заокрету, како политичком тако и господарском. Поставља се логично питање због чега се премијер Иванишвили одлучио на такав потез.
Уцењивање Запада
Један од разлога је свакако покушај грузијског премијера да уценама Запада отклони одређене проблеме. Пре свега, то се односи на подршку ЕУ опозицији. Исто тако, што је можда још важније, да ЕУ престане да врши притисак на грузијско-руске односе. Према мишљењу аналитичара, премијер Иванишвили је спреман да повуче спорни закон ако ЕУ пристане да реши поменуте проблеме.
С друге стране, само зато што закон није потписао председник, јасно је да премијер нема чврст став за овакву врсту преговора.
Процене других аналитичара указују у правцу стратешког окретања Грузије ка де факто врсти уније са Руском Федерацијом. Ова оцена је природно наишла на „плодно тло“ међу грузијском опозицијом, која није пропустила прилику да оптужи актуелну власт за проруско деловање.
Други фронт
Наравно, од надлежних се могу чути разни аргументи. Најзвучније објашњење је да је руска инвазија на Украјину „крива” за ову радикалну промену у току Грузијског сна. Наиме, након инвазије, премијер Иванишвили и људи око њега су се уверили да ће Запад покушати да увуче Грузију у рат како би отворио други фронт против Русије.
С тим у вези, реторика Тбилисија је почела драматично да се мења. Све више се говорило о претњи од „украјинског сценарија“, организовања новог „Мајдана“ или чак оружаног сукоба унутар земље.
У том контексту, јасно је зашто би премијер Иванишвили ишао тако далеко да прекине све односе са Западом користећи спорни закон. После тога, Грузија би имала мало избора него да се окрене Русији. То би значило да би Грузија финансијски и економски потпуно зависила од Русије и Кине.
Јужна Осетија и Абхазија
Наравно, у Грузији као „мач над главом” виси нерешен статус две одметнуте провинције: Јужне Осетије и Абхазије. Те покрајине су практично под контролом руских снага и то ствара велики проблем за свако кретање Грузије ка Западу.
Према гласинама које круже у дипломатским круговима, у замену за Тбилисијев курс, Кремљ би подржао повратак два спорна региона Грузији са посебним статусом и веома широком аутономијом.
У том случају, премијер би то могао да најави као обнављање територијалног интегритета Грузије. Москва би кључну државу Закавказја, кроз коју пролазе најважнији логистички путеви, увела у своју сферу утицаја. Након тога, Руска Федерација би добила прилику да обнови железничку руту преко Грузије и Јерменије до Ирана, што би била дефинитивна стратешка победа Кремља.
Јерменија
Осим тога, преокрет Тбилисија би неизбежно утицао на геополитички курс Јерменије. Јерменија би због свог географског положаја или остала окружена земљама које јој барем нису наклоњене (Турска и Азербејџан) или би била део ширег савеза Ирана и Русије.
Ипак, још увек се не зна колико је реална могућност оваквог преокрета Грузије. Отпор томе је изузетно јак и унутар Грузије и са Запада. Опозиција ће готово сигурно наставити да протестује, а уз то су и парламентарни избори крајем године. После рата, вероватно најважнији избори за Грузију, а опозиција озбиљно рачуна на победу на таласу протеста.
