Прочитај ми чланакОно што је некада било незамисливо, сада се намеће као спасоносно решење. Неке земље укидају мораторијуме, донесене после чернобиљске катастрофе, на изградњу нуклеарних електрана, а неке се већ граде. Хоће ли Србија постати "део клуба"?
У низу парадокса с којима се свет иначе суочава један се посебно намеће и издваја. Док на истоку Европе, у Украјини, букти рат уз коришћење све ширег и снажнијег спектра оружја, са све извеснијом могућношћу да се претвори у светски нуклеарни рат, носећи собом претњу уништења целог света, на другој страни се говори о „нуклеарној ренесанси“ и радикалној промени енергетске политике у корист нуклеарне енергије.
Нуклеарна енергија је у употреби у свету дуже од 60 година и за то време је изграђено и у погон стављено више од 440 нуклеарних реактора, у више од 30 земаља. У свету се око 10 одсто електричне енергије произведе у нуклеарним електранама, а у Европској унији више од 20 одсто. Србија је окружена земљама које имају нуклеарке, као што су Мађарска, Бугарска и Румунија, а неке од њих планирају и нове. План Европе је да ови капацитети до 2050. године буду око 50 одсто већи него данас.
Оно што је некада било незамисливо, сада се намеће као спасоносно решење. Неке земље укидају мораторијуме, донесене после чернобиљске катастрофе (1986), на изградњу нуклеарних електрана и неке се већ граде. Моћни нуклеарни лоби трља руке намећући ову енергију као незаобилазни фактор у превазилажењу перманентне енергетске кризе, медијски представљајући нуклеарну енергију као чисту, обновљиву енергију.
Истиче се да се данас у употребу уводе нуклеарке технологије треће и четврте генерације које су далеко сигурније и кад је реч о функционалности, стандардизованим мерама безбедности, већој ефикасности искоришћења горива, дужим животним веком, те далеко мањим степеном опасности по контаминацију животне средине… Одржавају се самити о овој енергији да би се размотрио значај нуклеарне енергије у решавању климатских промена и јачању енергетске безбедности, усвајају декларације…
Атомска ренесанса
Те „ренесансе“ није лишена ни Србија која се до сада ослањала на водотокове и, нарочито, термоелектране са погоном на угаљ. Питање енергије су подстакле и недавне хаварије у нашим термоелектранама, чији узрок је у највећој мери био људски фактор, односно руководство Електропривреде Србије (ЕПС).
Пале су и крупне речи да треба што пре да видимо студије за употребу нуклеарне енергије у нашој земљи, јер ћемо једино тако моћи да обезбедимо довољно струје у будућности. „Није питање шта нам фали данас када је реч о струји, већ је питање шта ће нам недостајати сутра. Данас ми можемо да преживимо, али не можемо сутра“, поручио је пролетос председник Србије Александар Вучић.
Није ово први пут да се код нас покреће питање градње нуклеарних електрана. Још је социјалистичка Југославија имала нуклеарни програм, а Јосип Броз Тито се са Вилијем Брантом на Брионима 1971. договорио о изградњи нуклеарних централа у Југославији. Две године доцније започела је изградња НЕ „Кршко“ у Словенији, која и данас ради.
Према плану обелодањеном 1986, четири нуклеарке требало је изградити до краја 20. века, а до 2025. СФРЈ је требало да добије 23 атомске централе, од којих четири у Даљу, затим Виру, код Костолца, а локације су биле и Младеново и Бачка Паланка… Онда се догодио Чернобиљ, а нуклеарни програм се тек размахао. Већ у мају 1986. године (само месец дана после чернобиљске катастрофе) званично је продужен рок међународног конкурса за нове електране, све уз поменути план о изградњи 23 нуклеарне електране до 2025, што говори о великој снази југословенског нуклеарног лобија и оних који су стајали иза њега.
Уз тадашњу узнемирену и узбуркану јавност зачуо се и глас стручњака који су се оштро успротивили оваквом енергетском сценарију. Уследила је скоро четворогодишња јавна расправа широм бивше Југославије. Резултат тога је одустајање од нуклеарног програма и доношење Закона о забрани изградње нуклеарки у Југославији 1989. године, тзв. Мораторијума. Тим законом је забрањена изградња нуклеарних електрана, постројења за производњу нуклеарног горива и постројења за прераду ислуженог нуклеарног горива.
Жеља последње југословенске владе да Европи и свету покаже пацифистичко лице земље која се распада, а уз оправдање да чернобиљска катастрофа не сме да се понови никада и нигде, одлуком да се уведе мораторијум, тј. забрана за изградњу нуклеарних електрана, и Србију је лишила нуклеарне енергије, пошто је и у овом делу наследила законодавство бивше земље.
А да би се мораторијум укинуо, закон из 1989. би морао да престане да важи јер, од распада Југославије, Србија га није укидала. Али иако је мораторијум био на снази, Србија је 2019. донела нови Закон о радијационој и нуклеарној сигурности, којим је прописала опште одредбе о изградњи нуклеарних постројења – издавање сагласности, избор локације, пројектовања постројења и издавање потребних лиценци.
Са ратом у Украјини ствар се додатно искомпликовала јер се до тада Србија енергетски ослањала на Русију. Међутим, западне санкције и турбуленције на тржишту повећале су цену руског гаса, а на даље привредни контакте с Русијом надвила се и политичка цена која је председника Вучића ставила у позицију да хода по танкој линији између потребе да се нуклеарном енергијом побољша енергетска безбедност Србије и геополитичких фактора које доноси земља с којом Београд одлучи да сарађује.
Стратешки с Француском
Тако је у Паризу, у априлу ове године, српска делегација потписала с француским колегама Меморандум о разумевању за стратешко партнерство и сарадњу. У оквиру тог меморандума, крајем августа, приликом посете председника Француске Емануела Макрона, министарка енергетике Дубравка Ђедовић Хандановић потписала је Писмо о ангажовању за процену потенцијала за развој цивилног нуклеарног програма у Србији.
Истовремено, Министарство енергетике припремило је нацрт закона, који је тренутно на јавној расправи, а који предвиђа и суспендовање мораторијума на изградњу нуклеарки. Нацртом Закона о енергетици, који је припремило Министарство енергетике, у члану 103 предлаже се и програм развоја нуклеарне енергије.
У важећој Стратегији развоја енергетике Србије наводи се да изградњу нуклеарних електрана као могућност не треба потпуно искључити, с обзиром на еколошка ограничења за постојећу производњу и будуће потребе. Србија се у процесу придруживања Европској унији обавезала да до 2050. године избаци угаљ из употребе. Влада Србије ће заједно с факултетима и научним институтима радити на стварању услова за коришћење нуклеарне енергије у Србији, најавила је у априлу ове године српска министарка рударства и енергетике.
Нуклеарна енергија и званично је ушла у нацрт измена и допуна Закона о енергетици, о којима ће се дискутовати у оквиру јавне расправе у периоду од среде, 21. августа, па до 10. септембра. Нуклеарној енергији посвећено је читаво поглавље измењеног прописа, чији је назив Програм развоја нуклеарне енергије и које регулише све фазе развоја тог процеса – а ступањем на снагу овог закона у измењеном облику престао би да важи Закон о забрани нуклеарних електрана у Савезној Републици Југославији.
Министарство рударства и енергетике је у јуну ове године позвало стручне консултанте да се пријаве за спровођење анализе доступних технологија у домену нуклеарне енергије укључујући мале модуларне реакторе. Треба укључити свеобухватну процену потенцијалних користи и изазова из перспективе електричне мреже у изградњи нуклеарних електрана, имајући у виду да би 2026. домаће тржиште електричне енергије могло да буде спојено са јединственим европским, навело је министарство.
И гле, управо француској електропривреди (Електрисите де Франс), односно групи понуђача коју чини ЕДФ из Париза, заједно са „Егис индустрис“ из Монтреала, додељен је уговор за израду студије о примени нуклеарне енергије у Србији, а за тај посао добиће 120.000 евра, без ПДВ-а, податак је који стоји у Одлуци о додели уговора коју је потписала министарка Ђедовић Хандановић.
И док се чини да француски ЕДФ, некада водећи светски произвођач нуклеарне енергије, има све изгледе да буде носилац „нуклеарног“ посла у Србији, Министарство енергетике Србије најављује да ће у скоријој будућности бити извршена анализа да ли да се одабере конвенционални реактор или да се иде на мале модуларне реакторе (СМР).
Вучић је у марту, на енергетском самиту у Бриселу, казао да је Србија „заинтересована да набави најмање четири мала модуларна реактора како би се надоместило 1.200 мегавата“ електричне енергије. Мали модуларни нуклеарни реактори су технологија у настајању и углавном се користи у пилот-пројектима. Популаришу је углавном лидери нуклеарних земаља, иако нема много примера где би се видело како оне функционишу, као када је реч о класичним реакторима.
На дугом штапу
Званичници ипак признају да је намера на дугом штапу наводећи да Србија за то нема ни технологију ни новац. Изградња нуклеарки је и дуг и скуп процес. У просеку траје 14 година и има неколико фаза у којој је тек последња – пуштање електране у рад. А колико изградња нуклеарке кошта могло је да се види на стручној расправи „Нуклеарне електране у енергетици Србије“ која је у Српској академији наука и уметности одржана у новембру 2022. године.
Како је тада изнео Миодраг Месаровић, редовни члан САНУ, у Мађарској је то инвестиција од 12,5 милијарди долара за инсталисану снагу од 2.400 мегавата. У Белорусији за исти капацитет цена је тада процењена на 11 милијарди долара, док је за двоструко већу инсталисану снагу у Турској двоструко већа и цена – 22 милијарде долара. Нуклеарна електрана „Хинкли поинт“ у Великој Британији, снаге 3.200 мегавата, коју граде Кинези, кошта око 28 милијарди долара.
У трошкове производње спадају и трошкови збрињавања радиоактивног отпада и разградње нуклеарне електране након истека радног века нуклеарке. И то је један од ризика који такође мора бити разматран пре него што се Србија упусти у реализацију таквог енергетског подухвата. Пре тога мораће да се ураде детаљне анализе.
Посебна прича је недостатак стручног кадра и чињеница да се деценијама у Србији не образујемо за ову област. По Закону о забрани изградње нуклеарних електрана из 1995. године није могуће доносити инвестиционе одлуке, израђивати инвестиционе програме и техничку документацију. Ова забрана се односила чак и на научноистраживачи рад (члан два). Катедра за нуклеарну физику одавно не постоји, нити ми имамо иједног стручњака који би се бавио нуклеарним електранама.
У коментарима са поменуте расправе наводи се да ће „за нуклеарну централу бити потребно ишколовати неколико хиљада стручњака, али исто тако ће и комплетна привреда бити драматично напрегнута и усмерена на покушај укључивања у пројекат нуклеарне централе чиме ће сасвим извесно бити озбиљно онемогућено да се иста та привредна друштва усмере ка новим технологијама другог типа“.
Треба мислити и на опасност од тзв. гробља атомског отпада. Иако се материјал користи већ више деценија, проблем безбедног одлагања отпада ни издалека није решен ни у једној земљи која има нуклеарке, јер су за његов природан распад неопходни миленијуми, а не године. Високорадиоактиван плутонијум 239 распада се за 25 хиљада година, дакле, толико дуга је и потенцијална опасност. Која то служба може да гарантује? Чак и током нормалног рада ових централа, увек се емитује нешто радијације и упадљиво је да владе многих земаља стално подижу нивое дозвољене радијације.
Атомска енергија за цивилну употребу је продукт њене војне употребе и та два аспекта се не могу потпуно раздвојити. О војној употреби и њеним последицама знамо све. А кад је у то уложен огроман новац, компаније желе да га поврате. Увек се најпре мисли на атомску бомбу, али ту су и други продукти: главе граната са осиромашеним уранијумом, ефикасне у рату, али поражавајуће за цивилно становништво стотинама година после њега. То оружје је коришћено у бомбардовању наше земље, а последице по здравље људи су познате.
Атомска енергија, било у ратне или мирнодопске сврхе, подигла је ниво природне Земљине радијације која је одувек постојала, али је сад и вештачка. То не може да остане без последица по здравље људи, јер наша врста је у току еволуције постала отпорна на радијацију, али не и на вештачку, нову радијацију. То показују многи случајеви и медицински научни радови широм света, који нажалост немају исти утицај на јавност као атомски лобији.
