Сходно победи његове партије, десно орјентисани Херберт Кикл би требао да постане нови аустријски канцелар. Ипак, садашњи канцелар Нехамер је искључио могућност сарадње са њим, што би могао бити увод у формирање "владе губитника"

Од избора за Европски парламент сваки нови излазак на биралишта на старом континенту показивао је раст популарности десних странака. Прво је у Француској у првом кругу тријумфовало Национално окупљање, да би се затим у другом кругу избора либерали, исламисти и радикални левичари ујединили у непринципијелну коалицију како би спречили да ова странка освоји већину посланичких места, те тиме формира владу.

Затим су следили избори у три савезне покрајне на истоку Немачке (Саксонији, Тирингији и Бранденбургу) који су указали на постојање веома сличних тенденција и у овом делу Европе. Десна Алтернатива за Немачку (АфД) поново је забележила завидне резултате и опет је све учињено како би се најснажнија или готово најснажнија странка држала подаље од власти.

И у немачким покрајнама предвиђају се програмски сумњиве коалиције и савезништва оних који би у нормалним околностима требало да буду на супротним странама. Бивши непокајани комунисти и наводни антикомунисти већ воде разговоре о заједничком формирању власти.

Сличне тенденције показале су се и на изборима у Аустрији на којима је тријумфовала Слободарска партија (ФПО) са близу 30 одсто освојених гласова. Истина, овакав резултат и не би требало да буде изненађење, јер је ове године на изборима за Европски парламент ФПО била појединачно најјача странка у Аустрији.

Снажење деснице
О каквом успеху за десницу је реч види се не само по томе што је ФПО прва по снази, него и по њиховом даљем расту. Наиме, у односу на прошле изборе ФПО је поправио свој резултат за око 13 одсто. Поврх тога, остварили су бољи резултат него на изборима за Европски парламент од пре неколико месеци. Све је то великим делом заслуга њиховог шефа, Херберта Кикла, који је после непријатне Ибица афере и потреса који је затим уследио успео не само да поправи углед странке, него да је још додатно оснажи.

Са слоганом да ће Кикл бити народни канцелар, односно да је једино он на страни народа странка је ушла у изборе са свешћу да наступа сама против свих осталих и такав приступ се показао плодотворним. Још једном се испоставило да само десница која је спремна на изазивачки приступ и која уме да брани сопствене позиције може рачунати на успех. Кикл и његов тим нису се правдали нити су се обазирали на етикетирања са левице.

Са друге стране, другопласирана Аустријска народна странка (ОВП) нема много разлога за задовољство. Истина, њихов резултат од нешто преко 26 одсто није за потцењивање. Међутим, ипак се може констатовати значајан пад популарности и губитку преко 10 одсто гласова у односу на 2019. годину. Истина, и ова странка је прошла кроз буран период. Њихова некадашња звезда у успону и најмлађи канцелар у историји Аустрије, Себастијан Курц, напустио је челну позицију у држави после афере у којој му се стављало на терет да је државним новцем подмићивао медије.

Социјалисти (СПО) нису много изгубили, али је резултат од тек око 20 одсто поразан за странку која је некада давала дуговечне канцеларе као што су били Бруно Крајски или Франц Вранцики. Историјски, СПО никада није стајала овако лоше. То, уосталом, не крију ни у странци. Одмах после избора чуло се да је реч о „болним резултатима“.

На четвртом месту је либерални НЕОС са скоро девет одсто гласова, док су са губитком од преко пет одсто гласова Зелени трку завршили на петом месту освојивши осам одсто подршке. Испод прага од четири одсто остали су комунисти са 2,35 одсто гласова. Све у свему, досадашња владајућа коалиција између ОВП и Зелених остала је у збиру без преко 15 одсто гласова, а тиме и без потребне већине за формирање владе. Укратко, бирачи су разочарани учинком обе странке.

Ко ће ући у Владу?
Ипак, за сада још увек није јасно ко ће у алпској републици на крају формирати владу и како ће та влада изгледати. Слободари имају убедљиво најснажнију подршку и за очекивати би било да би Херберт Кикл требало да постане нови канцелар. Уосталом, он је у кампањи самоуверено најављивао испуњење Хајдеровог завештања, пут у канцеларски кабинет и пет добрих година за Аустрију.

Из странке су одмах по објављивању резултата стигле изјаве да су спремни да воде владу, као и речи о историјском догађају како за странку, тако и за Аустрију, те да постоји спремност за промене. Нису изостали ни позиви да канцелар, Карл Нехамер, после „историјског пораза“ што пре поднесе оставку. У прилог евентуалној коалицији говорила би и чињеница да су слободари раније под вођством Јерга Хајдера и Хајнц-Кристијана Штрахеа већ били прихватљив коалициони партнер за ОВП, те је у влади Себастијана Курца Кикл већ обављао дужност министра полиције.

Другим речима, у Аустрији политика отклона од деснице некада није била толико изражена као на пример у Немачкој, а за ФПО се не може казати да је странка дилетаната без управљачког искуства. Међутим, сада су се односи изменили. Наиме, од коалиције са Зеленима ОВП се додатно померила улево. Поред тога треба водити рачуна и о томе да ФПО више није у позицији мањег коалиционог партнера који обезбеђује већину, већ би то била улога за ОВП.

Канцелар Нехамер је пре избора, сасвим у складу са општим расположењем према десници у Европи, јасно искључио могућност сарадње са ФПО, и посебно подвукао да не жели Кикла на месту канцелара. Да не буде забуне, исту изјаву је у вечери после избора поновио генерални секретар странке Кристијан Штокер.

Уколико народњаци остану при својој одлуци ФПО ће упркос одличном резултату остати ван власти, а самим тим и без могућности да оствари своја обећања. Као и у другим случајевима и сада испада да изборни успех са собом не доноси гаранцију да ће странка формирати владу. Може се претпоставити да такво стање може само још више иритирати бираче и створити даље тензије између медијско-политичке касте и народа.

Савез губитника
Уколико се ФПО изузме из комбинација за састављање владе следећа опција је савез губитника. ОВП која је остала без значајне подршке и СПО која је историјски гледано спала на најниже гране могле би теоретски да формирају владу, јер би заједно имале 92 од 183 посланика. Таква већина била би, међутим, прилично нестабилна те би у нову владу морао да уђе или НЕОС, или трећи губитник – Зелени.

Тиме би се и у Аустрији на националном нивоу формирала трочлана владајућа коалиција, што до сада није било карактеристично за њихов политички живот. И не само да би то била влада састављена од странака које појединачно у бирачком телу не стоје баш набоље, већ би то била коалиција странака разнородних програма које би осим заједничког противљења десници и жеље да се ФПО држи у опозицији на окупу држало мало тога.

На ту ствар су и пре избора указивали политичари из редова ФПО. Наиме, у кампањи је ОВП покушавала да за себе преузме тему имиграције обећавајући бирачима да ће се озбиљно посветити овом питању. Ипак, уколико ОВП не жели да формира савез са ФПО, поставља се логично питање са ким би онда желели да спроводе обећану политику? Са социјалистима и Зеленима тако нешто није могуће, будући да обе странке желе нешто сасвим другачије.

Тако је на овом примеру можда најважније теме у овим изборима јасно да би формирање евентуалне трочлане коалиције нужно водило даљој манипулацији бирачким телом. Другачије речено, једно се обећава пред изборе, да би се затим чинило нешто сасвим друго. Зато је одмах после избора Херберт Кикл искористио ситуацију да народњацима и социјалистима постави непријатно питање шта они уопште мисле о демократији? Наиме, чињеница да странке постижу историјски најлошије резултате обично говори у прилог томе да су грађани незадовољни и да вођство странака негде греши.

У разговору за берлинске новине Јунге фрајхајт, дугогодишњи посланик и утицајан члан ФПО, Андреас Мелцер, оценио је ситуацију као повољну за његову странку. Према његовим мишљењу или ће Херберт Кикл постати канцелар, или у другом случају вођа опозиције против коалиције губитника, а таква коалиција ће својом трапавом, непринципијелном и неуспешном политиком само гурати незадовољне бираче у наручје слободара.

Другим речима, слободарима остаје да воде чврсту политику као и до сада и успех неће изостати. Ипак, иако и у Аустрији омладина већином гласа за десницу, док су у групи бирача од преко 60 година најзаступљенији они који бирају ОВП и СПО, остаје отворено питање да ли странка има много времена на располагању, односно да ли некада фелиx Аустриа може поднети још пет година досадашње привредне и усељеничке политике?

Наиме, резултати ових избора показују да је и у Аустрији познат феномен етничког гласања, јер грађани страног порекла већином поверење дају странкама левице. Са друге стране, види се да су слободари надпросечно добро прошли на селу (33 одсто), док су великим градовима други иза СПО (27.7 одсто) са око 21.7 одсто подршке. Стога је логично очекивати да ће леве странке наставити са политиком отворених граница како би ојачале сопствено бирачко тело, док ће рачун за то плаћати бирачи ФПО-а.

Ућуткивање народа
Остаје отворено питање и како ће у овој ситуацији поступити председник Александар ван дер Белен који је дошао из редова Зелених и који по политичком пореклу припада радикалној левици. Према традицији, председник би требало да мандат за састављање владе понуди шефу најснажније странке, а то је Херберт Килк.

Ипак, не може се рећи да се председник до сада држао неутрално када је у питању слободарска странка. Заправо, иако се 2022. године Ван дер Белен формално кандидовао као нестраначки кандидат, у стварности је он на изборима учестовао као представник блока свих странака главног тока уједињених против представника ФПО-а, Валтера Розенкранца.

Тако је његов избор на место председника од почетка па до краја остао обележен непријатељством према десници и поделом друштва на два дела у којој је на једној страни ФПО, а на другој сви остали, од (номиналних) народњака, преко либерала, до зелених, феминисткиња, социјалиста и комуниста.

У свим случајевима ове године од Француске до Аустрије у очи упада још једна сличност. Наиме, одмах по објављивању резултата избора на улице су изашли демонстранти са екстремне левице у жељи да покажу незадовољство због „погрешних“ резултата.

Изгледа да су антифашисти свуда постали неопходни гарнирунг и да представљају последњу линију одбране политичко-медијског комплекса. То пружа још један доказ да антифашисти и левичарски радикали представљају оруже за ућуткавање непопуларног мишљења.

Медијско-политичка каста се свуда служим истим етикетирањем, и свуда су десне странке неприхватљиве за власт зато што су наводно ксенофоби, ауторитарци, теоретичари завере, фашисти, руски плаћеници и уопште опасност за либералну демократију.

Остаје, међутим, питање може ли таква стратегија вечито давати резултате? На крају крајева, за све нижи животни стандард, посрнулу економију и двогодишњу рецесију, пораст имиграције, исламизацију, пораст криминала и за ризичну спољну политику нису криви опозиционари са деснице већ старе странке и њихови медијски пријатељи који и даље настоје да грађане убеде да је све у најбољем реду и да је свако ко се усуди да поставља непријатна питања морално проблематичан.

Извор: standard.rs