Ударничка изградња култа је већ 16 година у току, без озбиљног отпора овог онемоћалог друштва, које показује знаке буђења тек неколико последњих месеци. Улизички друштвени слој у Вучићевој Србији је богат, и то дословно, захваљујући наградама којима их идол обасипа. Он је делимично колосално необразован, изузев у дисциплини примитивног полтронства. Сви ти напредњаци који су славили 16. рођендан страхују да се можда последњи пут послужују са партијског шведског стола.

СНС слави рођендан: Вршац под опсадом, деци отказани часови, тарифа – 2.000, сендвич, фризура и вода

Владајућа Српска напредна странка прославила је рођендан. Око астала пуног ђаконија тискали су се разни државни и партијски функционери, пријатељи, синови, браћа, кумови, свастике… То што се хвалоспеви чују од јутра до мрака има стратешки ефекат. Тако се запушавају уста. Како да критикујеш савршенство, некога ко за себе говори да је поштен, одговоран, новац и фотеље га не интересују, није ништа украо, ради од јутра до сутра, и жртвује се за народ и Србију? Наравно да смо то и ми знали, видели и на својој кожи осетили.

Кључни механизми страха су претње и притисци, правна и физичка несигурност. Живимо у време темељног кршења закона и Устава и експерти упозоравају да не смемо пристати на оно како јесте, већ тежити ономе како би требало да буде. Сада, 16 година касније, од институција у Србији није остао камен на камену. Што се Вучића тиче, баш тако треба да буде. Он је показао да између њега и народа не сме стајати ништа. Он је једини и апсолутни, а заправо самопроглашени тумач жеља и воље народа. У том смислу, подела власти заједно са свим својим институцијама за њега је чисти вишак. Србија никада није више личила на Проклету авлију Иве Андрића.

А поготово су вишак установе где се полажу рачуни и повлаче границе моћи. Било нам је тада јасно и да народ није народ. Народ су 2012. играли чланови Вучићеве странке. Али, такав какав је, мањкав и лажан, то је једини народ који Вучић признаје. Он никада није био, ни као председник Владе ни као председник Републике, председник свих житеља Србије.То је питање са којим се Србија данас по ко зна који пут у историји суочава. Истовремено, морамо да будемо свесни да је неприкосновени вођа искористио свој потенцијал да институције државе сведе на голу форму, на празну љуштуру. Прогонима у таблоидима, претњама, притворима, судским процесима и насиљем покушавају да се застраше и понизе грађани Србије. Зато можда није претерано злослутно питање, да ли је напредњачки перпетуум мобиле означио неку своју нову мету?

Ту не постоји институција која би могла да помогне или евентуално укаже на тако нешто. Што се тиче политичке праксе, упадљиво је да се ова власт непрекидно хвали и саморекламира. Од времена социјализма, оваквих славопојки и лакировки није било. Као да смо се вратили деценијама уназад. Пред камерама се потписују приступнице у олтарски простор СНС-а, где се налазе скривене залихе новорадикалског паризера. Чим ти надљуди преузму власт, ма где она била, одмах наступа бољи живот.

Ова прича је пре свега тужна, не због састава гостију на прослави или било чега сличнога што подсећа на „селебрити“ културу, него зато што се они који се заклињу у народ и његове интересе желе да се на сваки могући начин одвоје од њега. Све је дакле мање-више јасно. А опет нам се понавља, изнова и изнова.

Извор: direktno

Ознаке: Александар Вучић, Прослава рођендана, СНС