Прочитај ми чланакВучић упорно ствара представу да Србија може да изглади неспоразуме из прошлости са тзв. колективним Западом и да буде примљена у његове редове (ЕУ, НАТО) као равноправни партнер, чији ће национални интереси бити уважени. То су глупости које врх режима пласира из егоистичних интереса. Наша земља има само једну шансу да реално заштити оно до чега је стало њеним грађанима, а то је истинска трансформација светског поретка из ексклузивно империјалног у полицентрични у чему кључну улогу има БРИКС.
Уместо да максимално подржимо такве процесе или макар купујемо време надајући се да ће се они и тако што брже одвијати, ми, нажалост, настојимо да уђемо у евроатлантски брод који губи пређашњи значај.
Живимо у постмодерно „империјално“ доба. Како објашњавају Мајкл Хард и Антонио Негри у свом већ класичном делу „Империја“: ова из нашег времена је својеврсна „мрежа структура моћи“. Финансијских и других економских, војних, политичких, културних, медијских.
Наравно, у време када се поменуто дело појавило (2000), радило се искључиво о таквој глобалној мрежи евроатлантских елита. А иако је њихова Империја шира категорија од САД, та држава је била и остала њен мотор и оштри мач. Ради се о својеврсној империјалној вишеслојној и комплексној конфедерацији чији хегемон је Вашингтон. Глобална западна империја, укратко, није исто што САД, али та држава је њен носећи стуб. При томе треба имати у виду да свака „централна сила“ – како у прошлости тако и данас – „унутар свог империјалног света има јаку потребу за политичким и војним мешањем“. Тога се она „не може одрећи а да при томе не угрози свој положај“.
Следствен томе – како објашњава Херфрид Минклер аутор још једног култног геополитичког списа („Империје: логика владавине светом од Старог Рима до Сједињених Држава“) – ни једна империја не сме се неутрално „односити према силама које спадају у њену зону утицаја, а да не рескира да угрози свој примат“. За некога је то срећа, за друге је несрећа јер када империје дефинишу свој приступ појединим земљама, регионима и проблемима, оне га тешко мењају а агресивно намећу. У духу империјалне идејне инерције активно и агресивно делују, инсистирајући на ономе што је једном зацртала и када то нема више само по себи смисао.
Смисао тога ипак постоји али он је пренесен: огледа се у империјалном потврђивању. Империја, па и данашња коју симболишу Сједињене Америчке Државе, мора да користи сваку прилику да покаже ко је главни на простору њене доминације. И није битно против кога се бори, односно да ли то ради праведно или неправедно. Важно је да некога сурово гази. Ако тако не би поступала постепено би нестало оно што је срж њене моћи, а то је страх од ње у контексту представе о некаквом империјалном „реду“ који је прогласила са секуларну светињу. Зато неко неизоставно мора да буде жртва, а када је она једном дефинисана, по правилу, то остаје догод се империја не уруши.
Зато је за нас Србе јако битно да тзв. колективни Запад што пре доживе сумрак. За њега смо – и када зна да смо сто посто у праву, и када схвата да смо чак и мазохистички спремни на договор за опонентима по његовим правилима (али уз очекивање да бар минимум наших интереса буде задовољен) – увек ми главни кривци.
Стигматизовани смо крајем 80-их година 20. века и то се до данас ни најмање није променило. И неће се променити док Запад не поклекне. Шта год други да ураде од тога он окреће главу а на нас вазда гледа мрко. Све то можемо лепо да видимо у вези са понашањем Куртија, који некада дрско пркоси Вашингтону и Бриселу, али на основу раније дефинисаних империјалних симпатија и антипатија Приштину заобилазе њихове пацке. И тада их добијају Срби макар Вучић био понизни квислинг до крајности покоран евроатлантским моћницима.
То се не би променило и да Србија уведе санкције Русили или уђе у НАТО. Наше место у евроатлантском империјалном кругу трајно је дефинисано на негативан начин. Зато је наш виталан интерес слабљење Империје која нас малтретира, а највећи изазов за њу је БРИКС. Ради се о својеврсном економско-политичком савезу водећих Западу конкурентских велесила и регионалних сила – Русија, Кина, Индија, Бразил, Јужна Африка – у који су 1. јануара ове године ушле и Етиопија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и Иран, док се низ других држава налази у разним фазама прикључења том државном кругу.
Његове темеље представља идеја стварања алтернативног светског поретка заснованог на равноправности. И без тога свет би и даље ишао путем трансформације из стадијума постхладноратовског моноцентризма (Паx Америцана) у асиметрични полицентризам. Свака од поменутих али и још неке друге силе већ увелико стварају зоне свог утицаја где су ограничени домети моћи Империје. То је пут ослобођења дела света од њених окова, али многе земље ипак и даље потпуно остају у њима.
Другачије ствари стоје од када су се противници империјалног поретка повезали у БРИКС, односно он је у пуном обиму заживео. Тако је почела да се рађа свеобухватна, од финансија и политике, до стандардизације разних врста и унапређења трговине, глобална мрежа која омогућава промену положаја малим и великим, моћним и немоћним, многољудним и малобројним земљама које не желе више да трпе евроатлантске уцене и шиканирање. Евроатлантска империја је затворена мрежа структура моћи са неоколонијалним аспирацијама, а БРИКС је отворена мрежа моћи са еманципаторским потенцијалима. Јачање БРИКС-а директно трасира магистрале глобалног ослобођења.
Зато је оно што се дешава са БРИКС-ом потенцијални спас за Србију. Унапређивање односа са том организацијом и силама које је чине не да представља ризик, већ је реални кишобран за Београд. Сваки корак у том правцу смањује простор за притиске на нас већ данас. Не ради се ту само о светлој будућности већ спасоносној садашњости. Тога се Вашингтон и Брисел панично плаше. Јер тако не само што бисмо радили на сопственом ослобођењу већ би и дали допринос генералном урушавању империјалног поретка, што би имало надаље још веће позитивно повратно дејство и на нашу позицију.
Евроатлантски неоколонијални поредак почива на кроткости жртве и на њеном препуштању моћи Империја. Она постиже много тога са знатно мање употребе средстава него што би морала да се све одвија по принципу рационалног сагледавања односа снага и механичке примене силе. Уосталом, кад би се осмелили да дигну главе сви они чије интересе гази, Империја не би имала могућност ишта да уради. Зато јој је важно да избегне сваки отворени бунт својој вољи. Стога воли „нашег“ Александра без Косова.
Он не само што даје све српско што јој треба, већ је и прворазредни квислиншки манекен. Свима демонстрира снисходљиву покорност Вашингтону и Бриселу. Заузврат они му омогућавају да у срцу Европе влада као постмодерни Иди Амин. Тако се шаље порука елитама и других подјармљених земаља: верно служите непријатељима своје земље на њену штету и бићете лично награђени!
Зато би српска демократско-патриотска јавност, која жели унутрашњу слободу и националну еманципацију, требало да инсистира на БРИКС курсу Србије. То је наличје одбране Косова и других наших још колико-толико живих националних интереса. У кругу који га чини и око њега има како ауторитарних тако и демократских земаља, али то је ствар сваке од њих. Оно што је за нас битно то је стварање демократског међународног поретка који ће Србији омогућити да слободно дише, а на нама је да се у изборимо да у својој кући имамо демократију.
Западни центри моћи, који се у куну у либерализам и демократију, сада су главни чувари аутократије у Србији јер она иде у прилог успоравању рушења њиховог империјалног поретка! Зато Вучићев избегава да на прави начин искористи еманципаторску шансу коју му за Србију у име БРИКС-а нуди Владимир Путин.
Није сам по себи битан одлазак или неодлазак у Казањ, битна је посвећеност идеји чије је он тренутно огњиште. И због наших предака и потомака, а не само ради садашњих грађана Србије, срамно је што ње нема код онога ко води ову земљу и куне се у патриотизам, а заправо ради све оно што је у супротности са њим!
