Председник Републике Србије Александар Вучић обратиће се јавности вечерас у 18 часова. У демократским друштвима немогуће је проводити толико времена на телевизији јер је тамо телевизијско време скупо и медији имају другачију улогу. Ово што ради Вучић апсолутно је невиђено и нема никакве сумње да је то нови облик култа личности где лидер даје себи за право да узме толико простора и времена у медијима.

Све у свему, њега толико има на ТВ екранима да се после толиких година слушања и гледања чини да њега познајете боље од чланова своје породице. Скоро као Џекија кога свако јутро изводите да „баци“ урино културу и коме поверавате своје најмрачније тајне. Накарадни медијски систем је омогућио да Александар Вучић овако функционише. Како је могуће да појединац приграби толику власт и толико медијског и јавног простора у једној земљи?

У целој констелацији Александар Вучић себе поставља као центар свега. Он управља, дели задужења, инспирише и ради од јутра до сутра. Он се жртвује за нас. То је могуће јер медији нису само инструментализовани од стране Вучића него су део система који производи заробљене медије који су под апсолутном контролом и који функционишу као инструмент остваривања политичких интереса. Вучић увек наступа са њему „објективних“ телевизија у којима се осећа као у својој кући. У тим емисијама с друге стране стола нема никог. Новинари тих телевизија су увелико пацификовани, они се никад не усуђују да поставе права питања. Врло често се понаша као да му изузетно прија кад директно разговара са својом публиком ниподаштавајући и искључујући водитеља или новинара у студију.

Медији, попут Пинка и Хепија су овог тренутка изузетно значајнији. Они нису само оруђе, пуки инструмент у рукама власти, они су институције у којима се артикулише и води политика. Зато је потпуно бесмислено поставити питање, зашто су програми две веома гледане телевизије Пинк и Хепи препуни насилног говора? Зашто се са насловних страна најчитанијих таблоида у Србији чују поруке које подстичу на мржњу и насиље? Једноставно, због тога што то жели актуелна власт. И, можда због тога и не треба ни постављати питање услужног феномена оваквих медија. Пре свега због тога што су они дубоко укорењени у ово таблоидно и разорено друштво, у чијем су стварању и сами учестовали.

И даље су режимски медији у самом срцу механизма који производи виртуелну Србију по мери Александра Вучића. Потпуно свесно тиме врше систематско насиље над основним потребама људи да буду благовремено и истинито информисани. Србија јесте држава својих грађана и она је држава само својих грађана. Али, Вучић то не може да концептуализује, не може да објасни себи шта је он ако није председник свих Срба.

Његово малтене већинско бусање у прса и потпуно орбановски презир према људима који нису гласали за њега у земљи Србији никоме неће донети добро. Циљ је стављање знака једнакости између информисања и пропаганде, досад оствариван кршењем закона. Награђен је позицијом, која му сада омогућава да мучнијим методама и прилично „намазан“ додатним вештинама, покуша да уништи оно што није успео у време када је био министар информисања.

Малтене двадесет година касније, човек који је одлучивао о судбини написане речи, и даље упорно понавља како се залаже за слободу медија у Србији, какве нигде нема у свету, само то нико не зна да цени. Он данас брани своју тврдњу, тако што јавно прозива, селектује и таргетира новинаре. Кажњавање неистомишљеника му је у срцу које радикално куца. Иако звучи више него суморно, готово безнадежно, парадоксално, прва реченица у Закону о јавном информисању из Вучићевог доба, гласила је: „Јавно информисање је слободно“, али је већ следећа била њено негирање и указивала је на циљ закона: „О повредама слободе јавног информисања одлучује суд по хитном поступку“.

Али, то је та неподношљива жеља за популарношћу, за обожавањем.

Извор: direktno

Ознаке: Александар Вучић, медији, обраћање, СНС