Прочитај ми чланак

Јесу ли Русија и Иран предајом Сирије поставили велику замку Империји

Алекс Крајнер
0

Сјетимо се како је Запад коначно сломио Совјетски Савез. На потпуно исти начин – навукли су их у Авганистан. Мислим да је ово иста замка постављена Западној империји

Данас, кад снимамо овај разговор, је 9. децембар. Јуче кад сам се пробудио, на вијестима су јавили да је Сирија пала. Нисам могао вјеровати, нити довести у неки смислен оквир, јер је између почетка напада ХТШ (терористичка скупина Хајат Тахрир ал Шам, нап. СтСт) и пада Дамаска и свргавања Башара ал Асада прошло свега десетак дана… Је ли то логично? Општила и друштвене мреже преплављени су објашњењима – све оно очигледно: корупција, нису хтјели да се боре, распад система, нису били спремни, изненадили су их… Све то нема никаквог смисла. А не мора бити ни сасвим тачно… Ово је иста она Сирија, под истим Башаром ал Асадом, која је одолијевала здруженом нападу америчких вазала, Енглеске, Ал Каиде, Џабат ал Нусре, ИСИС-а, уз пуну подршку читаве Арапске лиге – одолијевaла сопственим снагама четири године, прије него им је 2015. Русија коначно притекла у помоћ. И сад иста та Сирија, исти тај Башар ал Асад, падну за десет дана…

Децембра 2016. коначно су разбили опсаду Алепа, и отад имали осам година да се обнове, прегрупишу, ојачају одбрану, и знали су за терористичку мрежу у Идлибу. Несхватљиво је да нису знали, јер је тај Мухамед бен ал Џалани, или Џолани, како год да се зове, то се мијења сваких пар година, галамио да ће заузети Алепо и ићи све до Дамаска. Знали су за то. Он је на списку терориста америчког Стејт департмана од 2013. Ал Нусра под новом фирмом, ХТШ, је на списку терористичких организација Стејт департмана од 2018.

Како су се ствари у том рејону мијењале од 2016, од прије осам година? Русија и Иран су од међусобно хладног до непријатељског односа постали блиски савезници, обоје потпуно подржавајући Сирију. Иран и Саудијска Арабија више нису непријатељи. Арапска лига, с изузетком Катара, подржавала је режим Башара ал Асада. И све падне за десет дана. Не схватам. „Сваривши“ све то једно двадесет четири часа пошто сам чуо на вијестима, дошао сам до закључка да су, можда не Сирија, али Иран и Русија, поставили замку Империји. Јер, ова битка би свакако услиједила. Према америчким извјештајима, ХТШ, као највећа терористичка скупина, непрекидно напада сиријске положаје од 2022. Тако да ово никог није изненадило. Прича о изненађењу ми је несхватљива. Да су Руси потписали примирје с Ердоганом, који је више пута показао да кад-тад забије нож у леђа, и да су потом потпуно дигли руке од рејона мислећи да нема разлога за бригу – и то ми је несхватљиво.

Отуд је за мене једино смислено објашњење да је све ово пројектовано. Јер, и начин на који се сиријска армија предала – није то било само на једном мјесту, него на једном, па другом, па трећем… Било је координисано – дато им је наређење да се повуку и демобилишу. Онда се поставља питање зашто? Јер, чак и у мјестима попут Алепа и Хаме, у Хами су биле њихове најбоље јединице – да су се ови људи из ХТШ морали упустити у урбано ратовање, биле би им потребне седмице, или мјесеци, да савладају отпор. А били су и добро утврђени…

Водитељ: Колико сам читао, сиријска војска била је десетоструко бројнија – имала је двјеста хиљада људи под оружјем, спрам петнаест до двадесет хиљада који су кренули у инвазију…

Чак и да узмемо да је ХТШ имао тридесет хиљада, они би морали бити бројнији од јединица које се бране – које су очекивале напад. Дакле, мора постојати разлог што им је наређено да се демобилишу, да их просто пусте да уђу. А шта би могао бити разлог?

Прво, морамо схватити да је овај сукоб дио истог сукоба као Украјина. Два дана по почетку напада у сриједу 27. новембра, у петак 29. Путин је одговарајући на питање новинара о Украјини рекао „само хоћу да буде јасно да у Украјини нећемо прихватити примирје или замрзавање сукоба дуж било каквих линија раздвајања – идемо на коначно разрјешење, то је једино што нас занима“. Шта он подразумијева под „коначним разрјешењем“? Мислим да је то потпуна реконфигурацију безбједносне архитектуре евроазијског континента. Тренутно безбједносну архитектуру дефинише енглеска геополитика – Макиндеров хартленд. Идеја је увијек била да се спријечи да се водећа сила, тј. Русија, издигне и створи другу империју. Зато би требало да је окружена кризним полумјесецима, од Средоземља до Кореје, да би увијек била заглибљена у мочваре – Чеченија, Дагестан, Авганистан, Сирија, Украјина, и тако даље – да би увијек крварила и слабила. Руси хоће да томе дође крај. И нису у питању само Руси. Већ читава Шангајска организација за сарадњу. Иранци, читава Оса отпора на Средњем истоку, Кинези, Сјеверна Кореја, сад Индијци – сви у том имају животни интерес, и дио те игре, можда тренутно најважнији, је Средњи исток и Сирија.

Сад су увукли америчког вазала Турску, Сиријску народну армију и ХТШ, и Француску – то је скупина тих џихадистичких јединица и организација, које су и међусобно непријатељске једна према другој. И сад међусобно ратују – Турци су наводно већ замрзли средства ХТШ. ХТШ и постоји једино захваљујући томе што су их Турци инкубирали – могу их угасити сутра.

То поново намеће питање како се Сирија могла предати таквој папазјанији. Једино што ти људи имају на својој страни је насиље. Провалили су у Сирију на пикаповима и импровизованим оклопним возилима, чак не ни на правим оклопним возилима и тенковима, тако да је требало да буду лака мета, али су их, из неког разлога, пустили да уђу. Онда улази Израел, што се такође очекивало. Израел је почео бомбардовати прелаз између Либана и Сирије истог дана кад су склопили примирје с Хезболахом, што је исти дан кад је ХТШ упао у Сирију.

Једино у шта тако можете ући је замка.

Сјетимо се како је Запад коначно сломио Совјетски Савез. На потпуно исти начин – навукли су их у Авганистан. Можда гријешим, али мислим да је између Руса, Иранаца и Сиријске армије донијета одлука да се избјегне крвопролиће, да их увуку у земљу, и, прво, њихове јединице ће се расути, што се већ дешава, а онда ће их изнурити до уништења, и потом консолидовати Сирију, која ће вјероватно бити под влашћу Ирана.

Већ сам видјео извјештаје да су израелска обавјештајна служба и војска постале веома подозриве, и сад виде да су вјероватно упали у замку.

Зар Хезболах неће изгубити линије снабдијевања преко Сирије?

Хоће, али ни Хамас није имао линије снабдијевања од прошлог октобра, у врсти су изолације, али Израел их није успјео поразити. Њима није неопходно да побиједе Израел, већ само да опстану, и мислим да је Хезболах спреман за преживљавање на дужи рок без снабдијевања. Неће се урушити као кула од карата.

Ова ситуација за мене има смисла само ако постоји неки други план. Покушавао сам и узети у обзир варијанту да и Ердоган у том учествује, јер ако забије нож у леђа БРИКС-у, ШОС-у, Кинезима, Русима, Иранцима, и потенцијално на себе навуче бијес турског народа, који је једнодушно против подршке Израелу и западњачким смицалицама на Средњем истоку – ни то нема смисла. Руси послују с Ердоганом. Одредили су Турску као главно чвориште енергената за западна тржишта, што их ставља у веома моћну позицију, управо завршавају нуклеарну електрану у Турској, руски инжињери обучавају турске да њом рукују, Кинези доносе огромне инвестиције у Турску, граде фабрику аутомобила у вриједности од милијарду долара на западу Турске, Алибаба улаже двије милијарде, и тако даље, и тако даље. То су инвестиције од суштинске важности, и Турска има јак интерес да остане уз БРИКС и одржава пријатељске односе с Русијом, Азербејџаном, Ираном, Кином… Шта добијају тиме што свима забијају нож у леђа? Остаје једино да је Ердоган сасвим помахнитао, и да је апсолутно нерационално опсједнут Великим Тураном, иако је он тешко достижан, и заузимањем Алепа, заузимањем територије. У Идлибу има око четири милиона Сиријаца, од којих деведесет одсто зависи од хуманитарне помоћи која свакодневно стиже из Турске. То изискује огромна средства и претпостављам да хоће да се тога отараси. Рањив је и на иранско наоружавање Курда против турских снага. А има и непријатељски ентитет на јужној и источној граници.

Све је потпуно ван памети. Дакле, јесу ли сви полудјели, или је ово замка?

Ту је онда и руски начин ратовања. Русима није претјерано стало до територије. Важно им је очување људства и наоружања. Кад је Наполеон извршио инвазију, нису га могли побиједити чеоном борбом, па су га пустили да уђе, све до Москве, да би га потом побиједили изнуривањем. Кад је инвазију извршио Хитлер, с највећим снагама икад сакупљеним, пустили су га да уђе, и побиједили га изнуривањем. Можда је то водило ка наређењу сиријским јединицама да се распусте – „пустите их да уђу, временом ћемо их изнурити“. Не знам – мени то има смисла. Вријеме ће показати. Можда гријешим – сазнаћемо временом.

Зар Русија тиме не губи излаз на топла мора?

Потенцијално да, али не знам – још имају Крим, њихове војне могућности су великог домета, а имају и савез с Ираном, који је веома присутан у том рејону, и има доста вазала, укључујући Хезболах. То не мора бити губитак који не могу надокнадити. Имају излаз на Црно море. Изненађујуће су мекани према Турској, у смислу да се нису обрушили на њу и оптужили Ердогана за издају. Не знам, сазнаћемо.

Како би то могла бити замка за Запад?

Њима је Сирија изузетно важна – прво, да обезбиједе Израел, друго, као могућност да евентуално скрше Иран, треће, као безбједна територија за транзит нафте и гаса из Катара. Освојили су је веома лако. Сад би то могао постати плијен који изискује све више и више ресурса да би се одржао и одбранио. Сад ће имати мотив да обезбиједе ово и оно, дотуриће војску, наоружање, давати све више средстава тим џихадистичким групама… А те џихадистичке групе углавном су плаћеници, а они обично иду оном ко понуди највише, код њих нема оданости. Ако им Руси, Иранци, Кинези понуде бољу нагодбу, преко ноћи могу промијенити страну.

Мислим да је изузетно важно за Русе, Иранце, Кинезе, читав ШОС, да најзад избаце западне интересе са Средњег истока. Мислим да је ово начин да се то постигне.

Да покушамо докучити смисао свега овог.

Тренутно дјелује да су Американци, Енглези, Французи, Турци, Израелци чисти генијалци. Управо су постигли велику побједу у року од десет дана, коју нико није очекивао. Дословно нико није очекивао да се ово деси. Мислим да је у питању мамац. Али ако вратимо сат мало више уназад, тридесетак година, и вратимо се у 1993. годину – на снази је била Волфовицова доктрина. Написана је кад су САД биле у свом зениту – војно, дипломатски, економски, у сваком погледу. Сматране су скоро непобједивим. Читава доктрина састојала се у очувању те једнополарности – да се остане неспорна свјетска сила, којој се нико неће смјети опирати ни супротстављати. И отад, 31-32 године потом, јесу ли ишта ближе томе, Новом америчком вијеку, или су даље од тог? Колико ја видим, свјетлосним годинама су даље од тог. Русија није требало да израсте у достојног противника, Кина је требало да буде обуздана, Иран је досад требало да буде преузет и режим у њему промијењен, губе у Украјини, што им је било изузетно важно. То је била најважнија битка у читавом сукобу. И не губе је – већ су је изгубили. У добра доба су изгубили Грузију, која је требало да отвори сљедећи фронт против Русије.

И сад им наједном велика награда, Сирија, сама падне у руке. Генијално. Једино – шта ако није? Шта ако је замка? Шта ако је то коска која ће им стати у грлу?

И то има смисла, јер је тако пао Совјетски Савез – у Авганистану. Американци су их лукаво навукли, загризли су мамац, ушли, и били уништени изнуривањем. Довлачили су све више и више војних ресурса, имали све више жртава, док на крају нису морали дигнути руке. Мислим да је ово исти тај гамбит, иста замка постављена Западној империји.

Сергеј Караганов, чије ријечи Путин слуша, формулисао је стратегију с руске стране, рекавши отприлике „морамо помоћи Сједињеним Државама у транзицији од глобалног хегемона ка нормалној велесили“, учинити ту транзицију што је могуће мирнијом и без крвопролића, и онда потпуно обуздати Европу и европске силе, да се баве својим проблемима. То се слаже с овим што раде у Сирији.

Али, опет, ово је само претпоставка, можда гријешим, а само вријеме ће показати.

Но, шта то значи за нас остале?

Мислим да би то могло значити знатно више цијене енергената, јер ако говоримо о рату изнуривањем, говоримо о годинама, не седмицама. То значи и велике прекиде снабдијевања нафтом, губитак контроле над тим куда та нафта одлази…

Предстоји нам велика нестабилност, и рекао бих врло вјероватно више цијене нафте и драгоцјених метала, а за остало тешко је рећи, али бих рекао даљи пад западних валута, нарочито евра, јена и британске фунте, долар би могао бити сразмјерно бољи, даљи пораст каматних стопа, опет нарочито у Европи, Британији и Јапану, у мањој мјери у САД. И мислим да смо то већ видјели. Некако сам почео претпостављати да ће се ово почети дешавати од дана кад су САД напустиле Авганистан. Отад посматрам њемачке обвезнице, британски дуг, амерички трезор – предвиђао сам да ће сви почети падати. Но, амерички трезор је пао упола у односу на британски и европске у року од три године – од августа 2021. до данас, што је довољно дуго раздобље да би се видјео развој динамике. Мислим да Сједињене Државе у основи користе Европу и Британију и Јапан као амортизер у овом слому.

Алекс Крајнер, економски стручњак, власник фирме Krainer Analytics; рођен у Ријеци, студирао и живјео у Швајцарској и САД; 1995. ратовао у хрватској војсци; од 1996. ради као тржишни аналитичар, истраживач, трговац, менаџер хеџ фондова; тренутно живи у Монаку; аутор више књига

Извор: stanjestvari.com

Ознаке: , , , ,