Прочитај ми чланакРуске војне базе у Сирији, према анализама и извештајима медија, тренутно не трпе директну претњу упркос све сложенијој ситуацији у тој земљи.
Нова власт у Дамаску суочава се с низом хитних проблема, укључујући присуство Курда на североистоку, контролу Турске над северним деловима Сирије и константне израелске упаде и ударе на сиријску територију.
Поред тога, став Сједињених Америчких Држава додатно компликује геополитичку слику.
Русија тренутно користи две кључне базе у Сирији – ваздушну базу Хмејмим и војно-поморску базу у Тартусу. Ове базе су стратешки значајне за руско присуство на Блиском Истоку, омогућавајући Москви да пројектује војну моћ на простору Средоземног мора и шире.
Сателитски снимци компаније Маxар показују повећану активност руских снага у овим базама, што указује на припреме за евентуалне непредвиђене ситуације.
Русија је, према оценама аналитичара, ушла у Сирију с јасним стратешким циљевима. Један од њих је био да осигура приступ водама погодним за целогодишњу навигацију, док је други подразумевао приступ сиријским ресурсима.
Сиријски сукоб, који је почео 2011. године, пружио је Москви прилику да ојача свој утицај у региону, што се показало корисним и за руске и за сиријске власти.
Присуство руских база није само војно питање, већ део шире геополитичке игре у којој Москва настоји да очува свој утицај у овом стратешки важном региону.
Политички аналитичар Андреј Онтиков сматра да су шансе да руске базе остану у Сирији након евентуалног пада власти Башара ал-Асада мале, али додаје да ће Москва свакако покушати да преговара с новом сиријском администрацијом.
Један од кључних фактора који утичу на опстанак руских база јесте америчко присуство у Сирији. Уколико Сједињене Државе одлуче да остану, што је врло вероватно, Русија ће такође остати у регији како би очувала баланс моћи.
Амерички званичници, укључујући заменика помоћника државног секретара за Блиски Исток, Итана Голдрича, јасно су ставили до знања да Сједињене Државе не планирају повлачење својих трупа из Сирије.
Администрација председника Џоа Бајдена наглашава потребу за стабилношћу у региону, али истовремено користи присуство у Сирији за геополитичке циљеве, укључујући ограничавање утицаја Русије и Турске.
С друге стране, Турска задржава контролу над северним деловима Сирије, чиме остварује своје стратешке циљеве у борби против курдских снага које Анкара сматра терористичким.
Ово присуство додатно компликује ситуацију за Дамаск, који није у могућности да поврати контролу над тим територијама.
Израел је, према тврдњама аутора текста, спровео стотине удара на сиријску територију, циљајући војне објекте и инфраструктуру за производњу оружја.
Израелска политика у Сирији има за циљ осигурање безбедности границе, посебно у области Голанске висоравни, где је Тел Авив успоставио такозвану тампон-зону. Нови лидери у Сирији не желе отворен конфликт с Израелом, што додатно отежава решавање овог питања.
У овом сложеном контексту, нова сиријска власт суочава се с готово непремостивим изазовима. С једне стране, присуство САД и Турске омета повратак потпуне контроле Дамаска над територијом земље, док с друге стране израелски упади и удари на инфраструктуру представљају додатни извор притиска.
Поред тога, политика Сједињених Држава према Сирији делује контрадикторно. Док званичници износе изјаве о јединству сиријске територије, стварност показује да Вашингтон тежи одржавању политичког и војног утицаја у земљи, при чему не показује спремност за повлачење својих трупа.
Иако су шансе да руске базе остану у Сирији после евентуалне промене власти смањене, оне зависе од неколико фактора – првенствено од политике Сједињених Држава.
Уколико САД остану у Сирији, Русија ће вероватно наставити своје присуство како би задржала стратешку равнотежу у региону.
Ситуација остаје изузетно сложена, а одлуке нових власти у Дамаску играће кључну улогу у дефинисању будућности земље. У међувремену, присуство страних сила наставља да дестабилизује Сирију, док њени грађани остају таоци геополитичких сукоба.
