Био је 3. маја 2023. масакр у Основној школи Владислав Рибникар, дан касније у Дубони и Малом Орашју, након тога протести због намера власти да омогуће копање литијума у долини Јадра, што би могло да уништи животну средину, према речима стручњака, не само тог подручја, него и шире. Да не говоримо о дугогодишњој изборној крађи, изборним условима, медијским неслободама, покушају власти да на сваком кораку узурпира сваки делић наших живота. И ништа од тога није покренуло српске студенте. Али, пад надстрешнице Железничке станице у Новом Саду била је кап која је прелила чашу.

Није могло даље. Петнаест људи је нестало са лица земље, а за ко зна за колико још њих, рођака и пријатеља, живот је прекинут као струна.

Може ли се струна залепити? Тешко.

Зашто је баш тај грмаљ од надстрешнице, много тежи него што је требало да буде, студентима био кап која је прелила чашу?

„Ове су претходне трагедије само доливале воду у ту чашу, а ово је била та чаша. Међутим, надстрешница има још једну специфичност. Надстрешница је део јавног објекта и део јавних радова и то је железничка станица коју јако, јако пуно људи користи“, указује за Н1 професор психологије на Филозофском факултету у Београду Александар Бауцал.

Додаје да „нажалост, када се десио Рибникар, власт је успела да кроз своје медије које има под пуном контролом, створи утисак да је то као гром из ведра неба, да та трагедија није могла да се предвиди, да нико ништа није могао да уради, а истина је потпуно другачија“.

„Међутим, власт је успела да убеди велики број грађана да једноставно о томе не вреди размишљати, да се тиме не треба бавити и да ту, у ствари, нема ништа што је друштвено релевантно“, оценио је саговорник портала Н1.

Према његовим речима, „с друге стране, литијум је већ имао већи потенцијал и власт није успела да убеди грађане да се то њих не тиче, јер као што знамо, копање ће можда бити локално и можда ће копање литијума највише угрозити људе који ту непосредно живе, али добро је да смо постали свесни да ће то копање литијума имати негативне последице много шире од тих заједница које живе око рудника“.

„А надстрешница је заиста сама по себи – ви само помислите да је то станица кроз коју пролази не знам колико људи дневно. Само то израчунајте. И сваки дан тако. И сада колико има таквих објеката, аутобуских станица, школа, болница, пошта, колико ми градимо као држава. Ако се све то гради исто као та надстрешница, то значи да смо ми сваког дана у опасности кад изађемо из нашег стана. Тако да мислим да је то био тај разлог, јер сад је врло тешко рећи да власт каже, као у случају Рибникара или чак у случају литијума, то се вас не тиче“, истакао је Бауцал.

Како каже, „то се тиче свих нас, јер ми сви станемо пред аутобуску станицу за градски превоз, одемо у аутобус међуградски, одемо у школу, одемо у болницу, одемо у пошту“.

„Дакле, нама практично свуда може да се деси ово што се десило са надстрешницом“, оцењује Бауцал.

„Доста – хоћемо да останемо овде“

Универзитетски професор у пензији Чедомир Чупић сматра да „у сазревању неких генерација дође један тренутак кад оне сазру и једноставно се појаве“.

„Овде је неколико генерација сазрело, појавило се и да кажем све нас изненадило. Управо из чињенице да они годинама нису показивали неко велико интересовање сем једног малог броја. Овај пут су они солидарно сви устали и показује се да у неким ситуацијама, као што то иначе у друштвеним кретањима се дешава, да једноставно наступи једно сазревање и то сазревање, наравно, везано је за узроке и за разлоге“, наводи Чупић.

Додаје да су узроци ти да млади људи виде шта се дешава, „да институције не функционишу, да је председник Републике узурпирао све власти, да је он човек који разара институције и онда једноставно виде да сутра њихов положај и живот једноставно биће угрожен независно од њихове професије“.

Према његовом мишљењу, други моменат је светска криза.

„После промена 2000. године, Европа и свет су се отворили за Србију. И онда су многи који су завршили факултете, али наравно и најобразованији и најспособнији, одлазили у свет. И једноставно нису хтели да ризикују како ће те промене ићи и шта ће се дешавати. Међутим, и тај свет је већ засићен. Више није то, нису више те понуде тако привлачне“, оцењује саговорник портала Н1.

Каже и да „с друге стране, много тога се у свету дешава, нарочито у Европи, затвара се аутомобилска индустрија, хиљаде људи остаје без посла, нису то више ни примања која су била, енергетска је криза и вероватно, пошто они (студенти) прате, то показује да су они сазрели, да су добро многе ствари научили, да имају добар контакт преко интернета шта се дешава у свету, онда су једноставно рекли доста више – ми хоћемо да останемо овде“.

„Србија је са толико становника изузетно перспективна земља. Наравно, земља у којој ће бити владавина права, у којој ће се поштовати правда, у којој ће институције функционисати, у којој неће нико имати шансу да узурпира кад дође на власт“, истиче Чупић.

Додаје и да је „власт понизила државу, јер је узела у руке институције и државу и онда са тим ужасним начинима на којима она функционише, видите како се дешавају послови, и онда више немате извесности“.

„Људи су свесни да сутра могу да изгину на разне начине. Знате, ни криви ни дужни. И то је добра позиција, добро је схватање да је свако могао бити испод те надстрешнице“, истиче.

Откуда правда у фокусу?

Но, како је ишао цео тај пут акумулације данашњег, чини се, незаустављивог бунта и жеље да се правда истера до краја. И зашто је баш сада правда у фокусу?

„Мислим да је то због тога што је начин на којим се управља земљом, кроз корупцију, кроз повезаност државе са криминалом, кроз криминал и корупцију који су повезани са јавним радовима, то до неког тренутка је великом броју грађана, па можда и млађих људи, деловало као нека интерна игра која се тиче само политичара. Међутим, тај начин управљања увек на крају доведе до ових јавних великих несрећа, зато што корупција увек почиње да расте и апетити оних који су укључени у корупцију расту, тако да у једном тренутку неминовно корупција доведе до тога да они који изводе јавне радове почну да штеде или на људима, или на материјалу, или на начину на који обављају те послове“, сматра Бауцал.

И, како то код нас обично бива, додаје, „они који би требало да их контролишу, они им то гледају кроз прсте, зато што су повезани са њима кроз коруптивни процес“.

„Тако да је то нужно морало да доведе до тога да све то дође у наше приватне животе. И да је само било питање времена када ће ко од нас да буде сад већ под овом симболичком надстрешницом“, наводи он.

Како каже, „млади људи су можда такође као и сви други грађани веровали до једног тренутка да их се то не тиче, а онда су такође, као и сви други, видели да их се то тиче, јер да тај систем управљања не може да не уђе и у њихове животе“.

„Млади нису уцењени“

Чупић сматра да млади нису уцењени, „њихова егзистенција не зависи сад од запослености, јер нису ни запослени“.

„А с друге стране, то показује и да се унутар кућа, значи одакле студенти долазе, унутар породице, да ту има нека врста сагласности, јер родитељи виде да су исто у проблемима, да су многи уцењени, независно која примања имају… Али, извините, уцењен човек није слободан човек. И његов живот ништа не значи што има новац, али с друге стране држи да сваког тренутка може да изгуби посао, да може бити ухапшен, да може бити убијен. Знате, то су све уцењени људи. С уцењеним људима можете радити шта год хоћете“, указује Чупић.

Политика уцена

Према његовим речима, „ова Вучићева политика направила је политику уцена“.

„Све се уцењује, и тако оног момента кад наиђе неки талас који он не може да прати, који му измиче из те такозване тоталне контроле којој он тежи, онда он крене у насиље“, алудира Чупић на нападе на студенте, активисте и опозиционе политичаре, који се дешавају од почетка протеста због пада надстрешнице у Новом Саду.

Да ли превише очекујемо од младих и да ли смо према њима престроги?

„Младим људима треба дати једну олакшавајућу околност, а то је да су они с правом очекивали да ми, одрасли у овом друштву, да у ствари ми будемо на нивоу наше одговорности и према себи, и према њима, и према друштву у коме живимо, и да тај проблем који смо на неки начин ми створили, да га ми и решимо“, наглашава Бауцал.

Додаје да би он „ово подизање студената, видео и као једну врсту поруке нама, одраслима, да нисмо били на висини задатка и да су на неки начин они схватили да морају да се покрену, да би, у ствари, покренули и нас, да би нас охрабрили, да би нам помогли да схватимо да то не можемо више да одлажемо и да треба да се сви заједно суочимо са проблемом који није ни једноставан ни лак“.

А зашто студенти и средњошколци имају капацитет да покрену грађане у већој мери него било која друга друштвена група?

„Па, мислим да је то врло једноставно објаснити, зато што у нашем друштву постоји криза поверења. Дакле, овај начин управљања је такође довео до тога да у овом друштву више нико ником не верује, да нема солидарности, да нема емпатије, да су грађани убеђени да се овде живи као у некој џунгли – или отимаш или ће ти отети. И то је довело до високог степена неповерења“, сматра Бауцал.

Али, додаје, када су млади људи у питању, „иако млади људи кажу исту ствар као и било који други актер у друштву, да је нпр. овде корупција и да корупција убија, већина грађана не може да нема поверења у младе људе“.

„Зато што је врло тешко пришити младим људима етикету да су издајници, да не знам, раде за нечије интересе, поготово ако је то један огроман број младих људи. И можда можете да кажете да су неки млади људи чланови неких странака, али када тај број буде овако масован, ви не можете рећи да су сви ти људи инструисани од стране неких опозиционих странака“, оцењује Бауцал.

И за њега је одговор једноставан.

„То је оно што чини разлику између ове ситуације и свих претходних ситуација када су се различите групе буниле и подизале свој глас против оваквог друштва и то је разлог, такође, зашто треба и пратити студенте и подржавати студенте и на неки начин сарађивати са њима да бисмо сви заједно као у оној народној причи ишчупали ову репу и дошли у почетак да стварамо неко друштво које ће бити боље за све“, закључује.

Професор Владета Јанковић недавно је изјавио да се огрешио о студенте јер је мислио да су незаинтересовани за друштвена догађања и политику, што је, може се рећи, до сада била и нека општа слика о њима у јавности.

Јавност се, благо речено, изненадила тој „наглој промени“ у односу на слику коју су млади остављали до сада.

„Мислим да се опет треба вратити на ту чињеницу да млади имају право на младост. Значи, њихово животно доба је да они кроз искуство у свом младалаштву, у ствари, постају одрасли људи и да постепено преузимају и одговорности одраслих људи. Дакле, млади људи су с правом на неки начин, а и они развојно психолошки имају потребу да се посвете својој младости. И чак и ако су били некада или су нама деловали незаинтересовани, то можемо да читамо из две перспективе“, каже Бауцал.

Према његовим речима, „једна је чињеница да они очекују од нас одраслих за проблеме које смо направили да преузмемо доминантну улогу да их решимо“.

„Друга ствар је да ми одрасли треба такође да разумемо да млади не могу да буду млади или да буду заинтересовани за политику на исти начин на који смо били можда ми заинтересовани кад смо били млади или као што смо данас. Тако да мислим и да ти сви стереотипи о младима, да и ми треба да их промислимо у којој мери они одржавају више нас, а мање можда те младе о којима причамо“, указује.

Додаје да су „млади на другачији начин заинтересовани за политику, јер они живе у другачијем времену и другачије размишљају од нас“.

„Тако да ова чињеница да су се они сада покренули говори управо у прилог томе да су они веома заинтересовани за друштво у коме живе, али да су до сада, вероватно из различитих разлога, очекивали да ће ти проблеми да буду решени од стране оних који су их и створили“, истиче и додаје да можда сада препознајемо да смо се можда сви преварили у нашим размишљањима о младима.

„Али, то треба, такође, да нама буде исто једна тачка да ми промислимо у ствари зашто нисмо имали реалнију слику о њима, о њиховој друштвеној ангажованости и о њиховој заинтересованости за друштво у којем живимо“, указује.

Да ли је надстрешница парадигма несигурности у којој живимо?

„Тако је, и то се заиста тиче сваког, значи може неко да буде за Европу, неко против Европе, неко може да буде конзервативан, неко може да буде либералан, значи можемо да се разликујемо и треба да се разликујемо, као у сваком нормалном друштву, по пуно питања. Али, не можемо да се разликујемо по томе да треба да живимо неки живот који има неки базични ниво сигурности. Кад одете у објекат који смо сви заједно градили кроз јавне буџете, да ипак имамо неки ниво сигурности и да ти објекти служе нама, а не да нас угрожавају“, истиче Бауцал.

А на питање да ли ће студенти истрајати, он каже да мисли да хоће.

„Мислим да ће они сигурно истрајати, јер млади људи можда их је теже покренути, али их је сигурно теже и зауставити. Они су се покренули на основу дубоких личних мотивација и препознају да је ово друштво у које они улазе несигурно, да им не пружа перспективу, не пружа будућност и да они имају само два пута, а то је одлазак у иностранство, или да заиста се и они укључе у ту борбу за неко нормално друштво“, сматра Бауцал.

Додаје да студенти имају капацитет да покрену много више људи него неке друге друштвене групе.

Према његовим речима, протест на Славији је показао да студенти имају „тај ауторитет да се тако некако слабом организацијом на отвореном простору са 100.000 људи који су дошли из различитих разлога и различитих мотива, да они успевају својим ауторитетом да све те људе убеде да сви колективно у једном тренутку уђу у тишину и да се придржавају тога 15 минута, то не треба занемаривати“.

„Значи само пробајте да 20 људи, који су веома различити, да пробамо да оркестрирамо њихово понашање, да имамо тај ауторитет да кад им кажемо – ‘сад је био добар тренутак да ми одамо пошту 15 минута ћутањем’. То уопште није једноставан задатак, а они су то успели зато што имају ауторитет некога ко је аутентично препознао заједнички проблем у друштву и који се покренуо и решио да уложи своју енергију и време да помогне да сви заједно решимо тај проблем“, каже Бауцал.

Чупић сматра да је шанса за опоравак Србије у праведној расподели и да зато студенти истичу прво правду.

„Правда и солидарност, јер правда се не може одржавати без солидарности. Ако су људи несолидарни увек ће бити жртве оних неправедника, насилника, узурпатора. Али кад су солидарни, готови су узурпатори. Могу они да буду немоћни, али повезани они постају моћни. Грађани постају моћни, знате. Из тих разлога, Србија треба да крене овим путем. Овде у овој земљи када би била расподела и социјална помоћ би била 1.000 евра, а најмања плата би била 2.000 евра. А то је нешто да одржите на ивици, да не будете у сиромаштву. Е о томе се ради“, сматра Чупић.

Плаши ли се власт студената?

„Ја мислим да их се плаше зато што мислим сада сваки човек који је можда и гласао за ову страну, тај човек има дете у школи, има дете на факултету или има ту децу у свом окружењу. Дакле, сада власт има тежак задатак, она треба да убеди те људе да треба да верују неком политичару из „аудија“, а не свом детету, средњошколцу или студенту са којим је близак и с ким је повезан и који ће на један аутентичан начин да објасни мотиве за своју побуну. Мислим да то ниједна власт, без обзира на количину медијске контроле и количину пара које улажу у пропаганду, да је то немогућ задатак“, поручује Бауцал.

Слаже се и Чупић, и сматра да се плаши.

Истиче да је Вучић „својим приврженцима“ о протесту на Славији рекао да је изашао огроман број људи – 28, 29 хиљада (Архив јавних скупова је саопштио да их је било више од 100.000 или више него на протесту 5. октобра 2000).

„Знате, онда хоће одмах да својим бирачима, односно тим својим приврженицима, каже ‘није то опасно, али ја морам да кажем’. И сада он одмах хоће да разговара са опозицијом, хоће да разговара са студентима, а до јуче је говорио да су то страни шпијуни, да су то плаћени страни људи, да је опозиција плаћена. Направио је тамо једну категорију, ко одакле добија и тако даље“, каже Чупић.

Професор на Факултету политичких наука у пензији Зоран Стојиљковић недавно је за Н1 казао да се и идеална власт за 12 година мора мењати, као што мењате веш.

И Бауцал и Чупић се слажу, али…

Зашто је Вучићу толико тешко да прихвати силазак с власти?

„То је проблем сваког аутократског владара. Дакле, моћ људима улази под кожу. Ја, ево, могу да позовем сваког од нас да сам за себе размисли како би се понашали. Да ли можемо да ставимо руку у ватру, да нас моћ не би искварила када бисмо имали апсолутну моћ 12 година. Зато то није нормалан систем. Он није нормалан и за онога ко дође у ту позицију да верује да има такву моћ. Зато је важно да после ове власти ми почнемо један процес за изградњу неког уређеног друштва где ће да постоје контролни механизми између различитих грана власти“, указује Бауцал.

Битно је, како додаје, да „можемо да се ослонимо, да не морам ја сваки дан да се бавим стањем у држави и односом између различитих институција, него да знам када неко крене, рецимо користећи извршну власт да уђе у корупцију, да постоји нека полиција, да постоји неко тужилаштво, који ће пре него што ја утврдим да се ту дешавају коруптивне ствари покренути механизме које смо сви заједно израдили да томе стану на пут и да казне онога кога треба да казне“, наводи Бауцал.

Може ли све ово да доведе до „правог 5. октобра“?

„Ја бих се радовао да се ништа не деси што би било насиље, било које насиље, зато што никад не треба долазити на власт насиљем, нити рушити власт насиљем. Ово треба да се, у ствари, заврши да се институције унутар себе побуне, јер, пазите, држава почива на три елемента: један су грађани који имају суверенитет, институције које се придржавају закона и штите поредак у правном смислу, законитост и власт која се бира тако што у такмичењу предлаже да ће сутра решити неке проблеме, да ће неки развој покренути. Та власт не сме да пороби институције. Ја ове протесте видим – да се опораве институције. Ено гледао сам двоје судија у Крагујевцу који излазе. Е, то је почетак да се опораве институције“, поручује Чупић.

Додаје да то значи да се институције ослободе од Вучићевих послушника, „које је довео на чело тих институција, да функционишу како то закон налаже, а они који то не прихватају и не раде, да буду процесуирани“.

„Ја нисам зато да се институције, да се било ко избаци, него да се тачно утврди одговорност. Па онај ко је одговаран или већина људи у институцијама ћути, њих треба сада ослободити. И рећи им да више никада нема те власти којој смеју да се поклоне или да прихвате покоравање, него да се држе закона“, поручује Чупић.

Указује да је одговорно понашање оно што су њихова законска овлашћења.

„И, у ствари, ја се надам да ће ово у ствари покренути институције и да ће покретањем институција сви одговарати за урушавање државе и за понижавање људи и за ове злочине који су се десили. И ништа друго.“, нагласио је Чупић.

Да ли се може наслутити почетак пада СНС?

„Ово је већ почело. Ово што раде студенти, ово је фантастично, морам да кажем да је нешто изненађујуће. Они чак много зрелије размишљају и извукли су неке поуке. Они своју енергију не троше тако да ће сваки дан изаћи па ће стајати тамо сатима и чекати да неко ту направи неки хаос. Они тачно изађу да обележе оних 15 минута, они воде разговоре и пленум, разговарају, уче, они сад уче. Пазите, ово је учење, где се сазрева и брже се научи него не знам колико часова да професори држе. Они сада уче практичну политику, они уче животну политику која треба да ову земљу опорави. И мислим да је овај њихов начин стрпљив, одржив и најважније да они издрже, да се уздрже од било каквих насилних чинова, али да издрже док се све оно што су захтевали не отвори и не покаже јавности. А то је упозорење институцијама. Па да видимо да ли ће институције моћи да издрже пет, шест месеци да ћуте. И да не функционишу“, каже Чупић.

Да ли су деца власништво државе?

„То је такав нонсенс да је чак тешко замислити и одговарати на то. И то исто показује једну дозу панике. Ако ви изјавите нешто тако бесмислено као део пропагандне реакције на неке догађаје, то говори стварно да сте ви веома очајни, да ви ако немате ништа паметније и боље аргументовано да кажете, то је заиста један добар показатељ колико и ова власт схвата да она све то што ради, да је то бесмислено и да не може да се брани. Чак бих рекао да је обрнуто. Дакле, деца су можда и најважнији власници ове државе, зато што ће они најдуже да живе у овој држави. Свако од нас ће можда да живи још пар деценија у овој држави. А млади ће живети много дуже.

Тако да, на неки начин, њих се много више тиче какво ће бити ово друштво, јер ако не планирају да оду, онда ће они живети у том друштву много дуже од свих нас“, сматра Бауцал.

Извор: n1

Ознаке: Александар Вучић, блокаде, протести, студенти