Прочитај ми чланакКо чека уписивање Народног покрета за државу у јавне регистре, начекаће се; његово најављивање је био класичан недогађај каквима власти често прибегавају како би лакше контролисале јавни дискурс. Слично је и с Вучићевим причама о тобожњим „лојалистима“
Председник Србије је поткрај године још једном демонстрирао познавање моћи брендинга. Кад налепи СНС на СРС, или Зораном Радојичићем прелепи Горана Весића, или својим именом и презименом прекрије ама сваку изборну листу напредњака годинама уназад… зна да је на макар пола пута до остваривања жељених циљева. У том кључу треба тумачити и његову причу о лојалистима. Но, пре тога, мало подсећање.
Народни покрет за државу, чије је формирање Вучић најавио у марту 2023, да би га потом неколико пута све до данас одлагао, требало је да у називу садржи три релативно јасна, а у напредњачкој Србији темељно демагошка појма. Народ постоји, али мож’ да бидне шта коме и када затреба. И нација и радништво, и шајкачко и шеширско, и безумно и племенито. Ситуација с покретима је унекоћ конкретнија – реч је о групи људи удружених зарад достизања неког заједничког циља, јасно је, па гурнути их у назив неке организације ипак зазива додатну борбеност и саборност. Трећи појам је држава, и ту се крије искра цинизма; јер, као што се зна шта би држава требало да буде, зна се и на шта личи наша. То сигурно зна и Вучић. Једино би горе било да не зна.
Уз најављивани покрет паралелно је најављиван и Свесрпски сабор, који се пролетос заправо одржао, 8. јуна. Говоранције, декларације, манифестације… које ништа нису промениле, осим што се о њима нашироко причало. Контроверзан производ, маркетиншки речено, али успешан.
Дакле, НПЗД је већ у фази заметка предочен као скуп поштапалица чија је разобличеност јасно сугерисала само једно – бројност као основу легитимитета за раст ауторитарних тенденција једног човека. Ко се противи, није део народа, није део покрета, дакле у мањини је, а ни државу не поштује, макар њену напредњачку верзију, тренутно једину у понуди.
Најављен као надстраначка структура, требало је да тадашњем председнику Српске напредне странке понуди платформу да коначно дела потпуно ванинституционално и да надиђе све досадне оквире партије, државе, а помало и друштва. Као што је то Владимир Путин учинио, уз помоћ Сверуског народног фронта из 2011. године. И бројни популисти који су се пре њега дочепали власти. Да ли може да буде другачије на капиталистичкој (полу)периферији или не, друго је питање, али, тако како је, није добро.
Блокаде и учвршћивање противрежимског фронта превише су преплавиле строго контролисани јавни простор и председник је проценио да ствар треба свести на занимљиви кафански ниво о дворским сплеткама, или направити сцену налик некој из студија ТВ Хепи. Ова емисија садржи пласман прозвода, и тако даље
Но, НПЗД је званично и даље у нацртним фазама – премда руководство СНС јесте ту и тамо путовало сада већ претпрошле године у сврхе промоције, а можда и опипавања пулса свог бирачког тела – вероватно зато што није морао одмакне даље да би испунио своју сврху. Ко чека његово уписивање у јавне регистре, начекаће се; нека у међувремену погледа у широку политичку, друштвену и криминалну интересну групацију која се и даље зове коалиција око СНС и увидеће да тај покрет већ постоји, годинама уназад, а да је најава његовог озваничења извесно била класичан недогађај каквима власти често прибегавају како би лакше контролисале јавни дискурс. Није битно да ли се нешто десило или не, битно је да се о томе прича. И није, уосталом, из председникових уста случајно баш поткрај децембра сад већ прошле године поново изјурила најава његове формализације, после дугог тиховања.
И, шта се десило кад помињање НПЗД није произвело жељену реакцију у јавности? Дан до два касније, појавише се лојалисти.
Председник је проценио да ствар треба свести на кафански ниво занимљивог – мало дворске сплетке, мало православни окултизам, мало насиље, мало познате личности. Душу дало за емисију или три на ТВ Хепи
Њихов назив необично много личи на ројалисте, који су лојални колико име ових првих налаже, али неком краљу. Реч нуди конспиративни призвук и могла би се подвести под недогађаје сличне причама о НПЗД. Студентске блокаде и евидентно учвршћивање противрежимског фронта превише су преплавиле иначе строго контролисани јавни простор и председник је проценио да ствар треба свести на кафански ниво занимљивог – мало дворске сплетке, мало православни окултизам, мало насиље, мало познате личности. Душу дало за емисију или три на ТВ Хепи, уз обавезну напомену: ова емисија садржи пласман производа, и тако даље.
Јер, лојалисти су управо то – производ који треба опортуно брендирати, малко и на силу, чини се. Уосталом, ко не би волео да слуша о „углавном мушкарцима“, углавном проруски опредељеним, који се броје у малтене десетинама хиљада, углавном анонимно, и толико су храбри да смеју да своју крв помешају с крвљу Драгана Ј. Вучићевића, и то како би се Вучићу зарекли на верност? Звучи као добар трилер. Можда нова сезона Сенки над Балканом. У том филму или серији, језгро СНС није интересна групација, него тајно друштво преданих; Вучић није најважнији човек најмоћније партије у земљи, него несхваћени месија; рукује се и састаје тајно, велича и хвали јавно, и тако даље. Јавни дискурс је заокренут очас посла, у једној јединој речи.
Опсене које то нису
Кад му већ претња кобрама није прошла, претиће и опсенама. Само што то опсене ипак нису. И ту је главни проблем.
Нису без разлога забринути грађани покренули Интернет-петицију којом се захтева разоружавање лојалиста. Опасност постоји, постојали сами лојалисти као некакво тајно паравојно удружење или не, скупљали се у „малој цркви“ или негде друге, и тако је већ годинама уназад
Јер, чак и ако лојалисти не постоје и не размењују еритроците с власником Информера или Андрејем Вучићем, није никаква тајна да ка СНС гравитирају многи веома опасни људи којима је и те како стало да се власт у Србији не промени. Не због какве конспиративне лојалности једном човеку, као у каквом роману Умберта Ека, већ због тога што им оваква држава омогућује изобиље какво нека друга, макар за јоту сређенија, никада не би, у замену за штошта, наравно. Парадигматичан је случај Вељка Беливука, али нипошто није једини.
Мисаоног експеримента ради, ваља поставити питање – да ли би његова организована криминална група чије су везе с високим јавним и партијским функционерима документоване била ишта злокобнија да се „састајала у једном малој цркви“ или заклињала крвљу? Да ли би напредњачке батине више болеле да су они који њима витлају део неког опскурног удружења? Не. Наравно да не. Али овако боље звучи.
И баш због већ добро познатог стања, а не евентуалног постојања самих лојалиста, забринути грађани покренули су Интернет-петицију којом се захтева њихово разоружавање. Независно од моћи бренда, идеја да владајућа странка држи крвнике на брзом бирању – за злу не требало – нипошто није наивна. Али није ни нова, нити је до сада непотврђена. Специфичност прелаза 2024. на 2025. другачија је – нелагода власти је нешто већа но иначе, па су им и маркетиншка преосмишљавања, која несумњиво служе да застраше једне, а умире друге, потребнија но иначе.
Све остало је питање пропагандне фразеологије која ће добро познате интересе тек учинити интересантнијим. А кад су интереси опасни, брендови су – пролазни, носили они име Народни покрет за државу, лојалисти, нешто треће…
