Прочитај ми чланакOд зла које ме је притисло већ дуго времена не могу да пишем.
Неизрецивост у тишини добијала је злокобни облик.Ћутала, да не
саплићем мисли које траже спас, да доживим огорчење овога народа
заробљеног и затрпаног, да једнога дана преображен и способан
почисти ђубре и депоније које расту. Узалуд! Време зида депоније, у
том вртлогу видим цео народ и немир расте. Сувише смо живот
запоставили! У помоћ позивам Андрића. Заглављени у веку који не
производи употребне вредности у корист напретка, цивилизације и
друштва, већ ревизијом ревизија остаје у хаосу и свему што
произилази из њега, лишава га достојанства, ратују силом и
лажима.Сваки упит зашто не даје одговоре, ризнице отетог таворе иза
седам закључаних брава – власници ни не знају шта све поседују. Век
два апокалиптична рата, атомске бомбе и супротности јефтине
пластике трајно је окрњио лепоту планете, унео страх и немир.“ Код
Бродског је естетика мајка етике.“
Век није задовољио ни потребу замоћ, утакмица се не прекида,
несвесни да та потреба једино и увек
неизбежно се завршава само са устима пуним земље
Виктор Франкл, аустријски неуролог и психијатар који је преживео
Холокауст и бавио се психологијом зла тврдио је „ Да ненормална
реакција на ненормално понашање је савршено нормална.“ У помоћ
призивам и Андрића. Прво охрабрење од мудрог нобеловца је:“ Када
једно одређено стање почне да вас мучи, да постаје неиздржљиво,
немојте стајати у месту, јер боље неће бити, још мање помишљајте на
бежање натраг, јер се од тога побећи не може. Да бисте се спасли,
идите напред, терајте до врхунца, до апсурда, идите до краја док не
дотакнете дно, док вам се не огади. У томе је лек. Претерати, значи
испливати на површину, ослободити се.“
Данас су нападнута дела Андрића од оних наслоњених и даље на
свој империјализам и подметање пожара и зле крви међу народима, и
све искуствено од Босне под турском и аустријском влашћу
примењљиво и разрађено у данашњем временском кружном
затвореном току! У књизи „У Пожару Светова: Иво Андрић- један
европски живот“, Михаела Мартенса у својој свеобухватној биографији
нашег нобеловца „Каже да су га прогласили крунским сведоком и
сејачем мржње која постоји само у Босни, оне мржњекоју је он
најбоље схватио и описао у свој сложености. Мартенс наводи је
Андрић увек имао емпатију према жртви, до податка да мржњу није
увек видео искључиво и неизбежно као негативну појаву, него јој је
приписивао и продуктивну снагу у историји и цитира га.“
„Само мржња и гнев могу да збришу границе трулих царевина, помере
темеље трошних установа и брзо и сигурно оборе кривду која прети да
се зацари и овековечи. Јер мржња даје снагу, а гнев изазива покрет.
После мржња се угаси, гнев клоне, а плодови снаге и покрета остају.
Стога се дешава да савременици, у таквим историјским тренуцимаа,
виде само мржњу и гнев, као апокaлиптичне звери, а потомство,,
напротив само плодове снаге и покрета. Мартенс завршава да
Андрићева филозофија о мржњи као револуционарној сили која мења
живот,а чије последице нису нужно само разарајуће, него могу бити и
продуктивне“.
Данас нашу, земљу, коју су приватизовали, отуђивали и предавали,
већински људи који ни лектиру нису прочитали, су упали у
провизоријум изнуђеног решења не признавајући пораз, гажење
Устава РС, да би наставили своју осиону вољу, сачували оне ризнице
од седам брава, и ко зна шта još сакривено у свету. Нећемо их питати
зашто? Безакоње у закону погодовало је касти на власти да купи и
институције које их штите од штетних уговора и корупције, док је
народ понижен јео сендвиче и морао да им тапше. Зло дубоких
корена, често и невидљиво, раскринкавали су у својим колумнама,
родољуби, народ опет поражен сазнањима, све више постајао
безнадежан и круг се затварао.Свака побуна, није видела ауторе
(части зузецима ) написаног, као у побуни студената.
Године.Сведочанство Живојина Павловића учесника, у књизи“
Испљувак пун крви“ која је скоро сва конфискована и запаљена да не
сведочи о тешкој репресији и тучи студената. Њихову храброст су
потписима, и скупљањем прилога, хране ,одеће, дежурствима са
њима на факултетима, је подржала скоро сва тадашња академска
заједница од :Бећковића, Милана Комненића, Душана Макајевева,
Борислава Пекића, Бате Паслаљевића, Миће Поповића, Слободана
Селенића, Љубомира Симовића, Данила Стојковића, Бојана Ступице,
Стева Жигона, Желимира Жилника, Десанке Максимовић, Драгана
Колунџије и многих других немогуће је у овом формату све набројати,
и нису се плашили као млађи људи тада за своје каријере или
затворе.
Данашњи интелектуалци, који не сумњају у исправност својих потеза, а
сумња је велики благослов и велика кочница у том вашару таштине, су
само речити у празан етар. Она, сумња нас, спречава да не
подивљамо од важности и посебности.Само онај који сиђе у сокак
обичног човека ,тај ће се одупрети и бедемом и речима.
Данас нам се догодила младост, младост генетског кода, жељна
правде, истине, упорна , трпељива, док се историја понавља у
насртању на њу –истрајнa je. Оптужују је лажни новинари, опскурни
политичари са купљеним дипломама , да голорука насрће на
полицију, да је плаћају сви они који подржавају председника, да би он
у јефтиним манирима причао о Елдораду и некаквом економском
тигру, и говорио народу како се осећа у томе.Студенти их научише
реду. Знају да велике трагедије траже и велику правду и
одговорност.Ту је и презир према свим злоуптребама, корупцији,
издаји земље, лажима. Најважније, стаде народ у целој Србији на
ноге и уздрма зацементирану потребу власти да је најпаметнија да
влада, и све који се побуне етикетира као борце против уставног
уређења, насилног свргавања власти, и борце за власт, као да је
њихова дошла да чува овце. Народ , студенти и ученици измичу им
тло под ногама.
Како то увек бива на слободан простор накачише се нови – стари
кандидати из кулоарских простора Скупштине да понове перформанс
„Србија против насиља“, дођоше и драмски уметници-глумци чији
реквизит поново постаде застава кад им припадне мука , као и Вучићу
у Генералној скупштини Уједињених нација, кад је расплакан стави
испод носа. Многима је ових дана сметала када се међу студентима
вијорила уз заставу Нема предаје КИМ. Ту је и Зелено – леви фронт,
спреман са Зеленим Немачке, знамо зашто. Сви некако покушавају
да предложе нове услове после смене режима. Јалов покушај,
студенти се ограђују од њихових кадрирања.
Од свега наведеног много је већи искорак дела данашњих
патриотских интелектуалаца, врхунских аргументованих критичара
власти, да спасавају онога који је штету направио, па разрезаше нове
услове за његов спас, уверени да нас неће више саплитати. Написаше
како уређена држав треба да функционише на његовом оформљеном“
Српском путу“, ставише му то под ноге и у проширеном саставу
утрчаше у његово коло макар и на кеца. Коло је коло и на кецу, неки
ће из средине и испасти , и ето помака на ранг листи! Српска
патриотска свест под Вучићевом капом.Сва срећа само један њен
мањи део.Свака људска несигурност Фауста и незнање како да се
понаша призива Фауста. Не питамо зашто? Ипак волела бих да их
ближе упознате!!! Не треба питати зашто их нисмо разумели у том
чину? Нема ни поверења , штета је направљена и тера нас да тражимо
човека са упаљеном лампом усред дана као времешни Диоген из
Синопе.
