Прочитај ми чланакНедавни преговори између делегација САД и Русије у Ријаду донели су занимљиве детаље, који указују на ширу геополитичку динамику која се протеже далеко изван граница Украјине.
Како је навео председник Русије Владимир Путин, током дискусија се, осим о Украјини, разговарало и о питањима Блиског истока, што додатно потврђује да америчко-руски односи нису ограничени само на тренутни сукоб у Европи, већ укључују и глобалне интересе две суперсиле.
Новинар и аналитичар Максим Шевченко, изнео је претпоставке о томе какве уступке САД очекују од Русије, у контексту потенцијалног договора око Украјине. Он сматра да би кључни амерички захтеви могли бити повезани са ситуацијом у Сирији, Палестини или Ирану, с обзиром на то да су то тренутно најважнија жаришта на Блиском истоку.
Овај регион већ деценијама представља геополитички фокус, а САД се кроз Трампову администрацију поново активно ангажују у покушају обликовања његовог будућег уређења.
Један од важних аспеката о којем се спекулише јесте руско-ирански стратешки споразум, који је недавно закључен и који је додатно учврстио партнерство између Техерана и Москве.
С обзиром на то да је Иран кључни савезник Русије на Блиском истоку и један од главних противника америчког утицаја у региону, Вашингтон би могао тражити одређене руске уступке у вези с тим савезом. То би могло укључивати ограничење војне и економске сарадње са Ираном, смањење испоруке оружја, или чак неку врсту посредовања између Техерана и Запада.
Такође, једно од кључних питања које се тиче Блиског истока јесте будућност Палестине.
Трамп је раније говорио о могућности да Вашингтон преузме патронат над Палестином, чак сугеришући да би САД могле послати трупе како би стабилизовале регион, извршиле реконструкцију и преселиле део палестинског становништва.
Ова идеја је изазвала оштру реакцију међу блискоисточним играчима, јер би значила озбиљно нарушавање постојећег статуса и могла би изазвати нови талас немира у региону.
Шевченко је истакао, да Русија никада не би могла да подржи план присилног пресељења Палестинаца, јер би то представљало озбиљан ударац на њен међународни углед, посебно међу муслиманским државама и муслиманским заједницама унутар саме Русије.
Такав потез би се могао протумачити као издаја муслиманског света, и вероватно би ослабио руске дипломатске позиције у исламским земљама. Због тога се може претпоставити да Москва неће пристати на било какав договор који би укључивао подршку таквој иницијативи.
Друга важна димензија руског ангажмана на Блиском истоку односи се на Сирију. У недавном разговору са Ахмедом ал Шаром, који је постао привремени председник Сирије након државног удара, Путин је наговестио спремност Москве да и даље одржава добре односе са новим сиријским руководством.
То потврђује да Русија не намерава да смањи своје присуство у Сирији и да ће наставити да подржава стабилност земље, без обзира на политичке промене.
У одговору на руску подршку, сиријско руководство је изјавило да је спремно да продужи војни споразум са Русијом, што значи да ће руске војне базе и даље бити присутне у тој земљи.
То представља важан сигнал за америчку администрацију, јер показује да Русија не планира да се повуче из своје стратешке улоге на Блиском истоку, већ напротив, јача своју позицију.
Питање које се сада поставља јесте шта тачно Москва може понудити Вашингтону као део потенцијалног компромиса.
Иако се не зна тачно шта се преговарало у Ријаду, могуће је да би Русија могла понудити одређене уступке у вези са Сиријом, као што су постизање договора о политичкој транзицији или гарантовање да Иран неће користити сиријску територију за ширење свог утицаја.
Такође, постоји могућност да се разговарало о неким економским аранжманима који би омогућили САД да добију одређене концесије у сиријској реконструкцији.
Поред Сирије, Иран и Палестина, још једно потенцијално питање које би могло бити део ових разговора јесте енергетска безбедност Блиског истока.
Русија игра кључну улогу на светском енергетском тржишту, и сваки договор између Москве и Вашингтона могао би укључивати и питање контроле над стратешким енергетским ресурсима у региону.
То се посебно односи на трговину гасом и нафтом, где Русија већ има снажан утицај, док САД покушавају да пронађу начине како да осигурају своје енергетске интересе на Блиском истоку.
Све у свему, иако још увек није познато шта су тачно били конкретни предлози и захтеви током преговора у Ријаду, јасно је да су теме биле далеко шире од самог украјинског сукоба.
Америчко-руски односи обликују глобалну геополитичку сцену, а договори о Украјини вероватно неће бити могући без решавања ширег пакета питања који укључује Блиски исток и енергетске интересе.
Остаје да се види како ће се ситуација развијати и да ли ће Вашингтон и Москва постићи договор који би могао донети промене не само у Европи, већ и на Блиском истоку.
