Често важи мишљење о нама лалама из Баната да смо спори,  да са нама можеш како хоћеш... и кад хоћеш, јер ми знамо много да трпимо...  е  да видиш, то  баш и није тако.

То кажу они што нас не знају добро. Све код нас можеш и дуго можеш, осим, кад нам дираш чељад и земљу.Онда побро, нек ти је Бог на помоћи. Одономад су нам неки унцути дирали чељад. Изашли Банаћани, Бачвани, Сремци тракторима испред њих и рекли им : „ди ћете, нисте добро дошли“ а кад ти у Војводини то кажу дрш се. Рекли су то они  и много јачима  и керастијим од  ових. Не знају они шта спава у Војводини  паорској и астраганској, антлагерској и надничарској,  ћутљивој и намћорастој , доброћудној и инаџијској.

Не знају они где је  је лала кадар да стигне из Баната и из ината, унцуима,  својим ногама и даљинама.

Из ината је и  један деран Александар Јованов, одономад, са тек оперисаном тетивом и  са штакама кренуо у Вршац, из Бечкерека. Има томе бато мој, да прођеш њива и њива, цркава и  салаша…. Кренуо је каже, да испрати студенте и ђаке да им за пут  да наоре, да им се нађе, ал кад лала из Тараша  види .. да је невоља, да је тешко, онда не пита шта кошта него крене.

И кренуо је Александар из Тараша са својим колегама  студентима, ђацима да пронесе глас   по банатским  селима  успаваним, напуштеним, осиромашеним,  заборављеним…  да нису сами. Из свих сокака, са свих салаша, из цркава и авлија,  излазили су паори, старци, малобројна деца и ђаци, излазили су давно заборављени људи, они што су јој остали верни  и чекали глас  спасења.

Изашли су на пенџере и они што су заборавили колико година имају  и они што су заборавили кад су се смејали и плакали у исти сат и они што су заборавили да певају и да сневају..

Не знају они шта може да се деси, када у Војводини „запевамо мађарски, тотски, влашки и русински, буњевачки и лички“ преко њива и стрњика…докле то може да се чује и чуло се.

Чуло се и оно, што од  нас нису могли да чују. Чуло се да ми Пречани хоћемо да се делимо, да се отцепимо од Србије.  Па  матер вам…још у свакој кући виси бар по једна слика од бабиних и материних, који су крв дали да се ујединимо,  да  братујемо.

Ми Пречани и са странцима  и путницима намерницима задњи комад хлеба и сланине делимо , а са нашом  браћом  делимо   оно што смо вековима досад страдање, сузе и невоље. То је једино што смо ми намерни да делимо.

Сада у Банату расту неки нови клинци, такве давно нисмо имали. Повукли  су од бабиних и материних све најбоље: лепи, храбри паметни, јаки и тврдоглави, кад  их видиш да пукнеш од поноса. Па ни ми се на Бога камењем нисмо бацали, ваљда смо  зато заслужили овакву децу, шапућемо кроз сузе радоснице и поноснице. НЕКА ИХ БОГ ЧУВА!

 За шетаче из Зрењанина и нашег дику, Александра Јованова из Тараша  из Баната.

Ратка Поповић Јаћимовић

Ознаке: Александар Јованов, Ратка Поповић Јаћимовић