Прочитај ми чланакНајављује се читава серија нових протеста у Србији, од којих би највећи требало да буде у Нишу 1. марта. Међутим, након много мањих и већих већ одржаних протеста, почела су да се у јавности појављују и питања колико све то има ефекта и колико се све може завршити само на протестима и шетњама. То нарочито постаје актуелно после избора новог градоначелника Новог Сада, који је под полицијском опсадом и без опозиције постављен на то место.
Студентске блокаде у Србији не јењавају, власт наводно води борбу против корупције, а Нови Сад је добио градоначелника уз жестоке протесте и без опозиције. Шта се даље може очекивати?
Професор Филозофског факултета у Београду Огњен Радоњић примећује за Дојче веле „како је тачно да власт покушава да настави с неким својим паралелним животом, а с друге стране студентски протести су ипак значајно мобилисали људе“.
– Али, по мом мишљењу, ширење протеста је негде и стало, јер су у некој врсти обуставе рада само образовање и адвокати. То није довољно. Мислим да је главно оружје делегитимизација ове власти и генерални штрајк, али не смемо наравно заборавити однос Европе према овој власти, који је на жалост врло повољан – сматра Радоњић.
Зависи шта је циљ да би сви ови протести имали ефекта, додаје политиколог Дејан Бурсаћ и каже да „студенти имају своја четири захтева и нису имали неке у ужем смислу политичке захтеве“.
– Остала питања, попут новог градоначелника Новог Сада, избора премијера или потенцијалног пада режима, питања су за неке друге друштвене снаге. Студенти су значајно угрозили овај режим својим деловањем и довели до пада Владе после 17 година. Али, сада говоримо о некој политичкој артикулацији протеста и за то морају бити одговорне неке опозиционе странке, било постојеће или нове на таласу овог незадовољства – оцењује Бурсаћ.
Као једна од дилема која је такође донекле поделила демократску јавност јесте доследно ограђивање студената од политичких странака. И док је то у почетној фази наишло на једнодушно одобравање, како се ситуација заоштравала и власт постајала све нервознија, кренуле су и примедбе да је то ограђивање можда отишло предалеко.
– Разумем зашто се они ограђују од политичких странака и мислим да им је то до сада користило. Они јесу вероватно најзначајнији политички фактор данас у Србији и сасвим је легитимно да и са њихове стране може да дође неки предлог политичке платформе, који би могао, а можда и не, да укључује и неке опозиционе партије. Порука је да ће овај бунт у једном тренутку морати да се политички артикулише – скреће пажњу Радоњић.
