Прочитај ми чланакПретходних дана појавило се више навода о различитим аспектима студентских протеста, које "забринути" проглашавају немогућим за реализацију. А да ли је баш тако?
Као прво, са састанка ректорског колегијума Универзитета у Београду јуче је пленумима послат став да „студентске захтеве није могуће испунити“. Наводно, као нерешив проблем професори су истакли питање – да ли треба да тумаче и вештаче одређена документа за која нису сигурни да уопште постоје, ни да ли је уопште оправдано да постоје(?!). Степен неозбиљности у оваквом понашању је, у најмању руку, невероватан. Професоре ниста не спречава да се баве документима који су објављени (и неспорно је, дакле, да постоје), а уколико им је проблем да студентима саопште да су задовољни испуњењем финансијских захтева – студенти то и сами врло добро знају. Ништа ту није „немогуће“ и бесмислено је користити то као изговор за неодговорно понашање.
Као друго, чињеница да сваки универзитет у блокади заправо има „своју“ листу захтева, представља се, очигледно, сасвим вештачки, као немогуће стање чији би једини правац решавања представљало – мењање листе захтева уочи најављеног завршног скупа у Београду 15.3. И овде студенти с правом препознају велику опасност за дискредитацију протеста и свега што су постигли до сада. Решење није у промени захтева, већ напротив: управо у томе да сви универзитети сложно стану иза четири основна захтева Универзитета у Београду. Они су, управо овим захтевима, све и покренули. Једино исправно (и колегијално, а и часно) што могу да ураде све други јесте – да не додају сопствене жеље на то. Што, такође, не представља ништа „немогуће“.
Као треће, намеће се тврдња да је „немогуће“ спасити школску годину уколико се протести наставе након 17.3. Без улажења у питање за које факултете ово не важи, а за које то јесте реално стање, потпуно је јасно да решење постоји. Ништа не спречава поједине факултете, који се налазе у реалном ризику од губитка године, да у договору са пленумима своје активности наставе од 17.3., паралелно са наставком протеста. Сами протести не подразумевају обуставу комплетног рада факултета, већ управо да они раде искључиво оно што је у интересу студената и што сами студенти одлуче. Дакле, поново, ниста „нерешиво“ и „немогуће“.
Коначно, пленум ФЕФА, који је у међувремену и званично иницирао да место завршног скупа 15.3. у Београду буде плато испред Палате Србија, од стране појединаца је нападнут крајње скандалозним „аргументима“ – да је то превелик простор, који је немогуће попунити (па зато, наводно, треба скуп одржати у центру, где су улице уже и плато је мање површине). Овакве тврдње представљају тешку увреду за све студенте, њихов досадашњи труд, за све величанствене слике које смо гледали у Новом Саду, Крагујевцу и Нишу. Не, господо, тај плато за њих није „превелики“. Једино што делује „немогуће“ у свему овоме је чињеница да је било ко могао тако нешто чак и да помисли.
