Највеће   зло  је када је  нечастан човек вредан. Тада настаје општедруштвена  и непоправљива штета. Чак и пословице помињу такве радохоличаре “Шта један луд уради, сто паметних не може да исправи“.

Радохоличари су људи којима никада није доста самопотврђивања. Може се само претпоставити где је корен таквих унутрашњих порива, или се то другачије може назвати. О томе би могли психијатри, али да их не оптерећујемо, и овако   им ових  је ових дана пуна глава беспосличара.

Радохоличари су посебна врста људи, са индентичним менталним склопом. Ништа друго у животу не може да их испуни ни породица, ни љубав, ни добра књига или позоришна представа, ни уживање на обали мора,  ништа их тако не испуњава као рад. Није битно какав, само да је машина упаљена и да брекће. Кад смо код бректања, после неких радохоличара, горе споменутих, бректаћемо сви колективно –  генерацијама .

Постоје разне врсте радохоличара, они се углавном деле  по начину ангажовања и стилу радног исцрпљивања, и везом са људима који им се диве и помажу њиховој иницијацији. 

Уобичајена врста радохоличара су  они који и раде по налозима, као џубокс. Убациш динар и добијеш песму. За динар баш нисам сигурна, у неке треба убацивати јако пуно пара, али раде за све новце. Посебна врста  џубокс радохоличара су  они који раде за џабе, али имају сатисфакцију  у статусу промовисаних “радника године“.  Код ове врсте  радохоличара, проблеми настају- као и код многих болести, кад је већ касно за лечење.

Постоји још једна, за испитивање интересантна врста, то је  радохоличар глумац, мада би за  науку требала да буде много инересантнија она врста која  им се диви и за то плаћа карте. У овом случају је јако битна веза  глумца  са  публиком, јер они најбољу радну температуру постижу уз гледаоце, који су им  главна подршка на сцени. Код такве представа је трагично кад се глумци разиђу, статисти не добију накнаду а  публика схвати да је претплатила карте.

Постоји и  јако опасна, горе наведена категорија радохоличара који непрестано раде за личну оптедржавну и општедуштвену корист. Проблемом  неспојивости терминима треба да се баве беспослени  филозофи. Они малобројни „који хоће да раде“, не треба да се замарају   размишљањем. То  беспотребно бреме остављају  беспосличарима, којих је последњих месеци на улицама више него икада. Када један народ има такав однос беспосличара и оних који хоће да раде, не треба више да брине за своју будућност.

Ознаке: prosvetari, ratka jaćimović, studenti