Прочитај ми чланакНа маргинама актуелних политичких померања у Европи, једна реченица бившег премијера Словачке, Јана Чарногурског, на Московском економском форуму одзвања снажније него што би се могло очекивати: „Европа се мења, и то не силом, већ изборима.“
Иако звучи једноставно, у њој се крије темељни заокрет. Земље некадашњег Источног блока – оне које су некада биле у оквирима Варшавског уговора – данас све чешће показују склоност ка нормализацији односа с Москвом.
И што је занимљиво, та тенденција не долази кроз званичне договоре или декларације, већ кроз гласачке кутије. У земљама које су пре три деценије изашле из совјетске сфере, сада се на изборима све више котирају политичке снаге које не беже од конструктивног дијалога с Русијом.
Чарногурски, као искусни политичар са увидом у сложене историјске односе региона, јасно указује на тај преокрет. Упозорава да се можда, како је то сликовито рекао, „Варшавски пакт 2.0“ не обнавља у формалном смислу, али идеолошки – дух сарадње са Москвом тихо се враћа. Неки би то назвали геополитичком рециклажом, други повратком реалполитици.
Избори као лакмус тест геополитике
У источним деловима Немачке, Алтернатива за Немачку (АфД) бележи значајне успехе управо на платформи јачања односа с Русијом. Њихови резултати на последњим локалним изборима јасно указују на промену расположења у регионима који су некада припадали ДДР-у.
У тим крајевима, сетимо се, економске и друштвене трауме транзиције још нису залечене. И за многе бираче, окретање Москви не значи нужно „повратак уназад“, већ покушај да се пронађе баланс у хаотичној европској безбедносној слици.
Слично је и у Словачкој, Мађарској, а све чешће и у Румунији, где, како наводи Чарногурски, чак ни репресивне мере нису могле да зауставе раст подршке кандидатима који заговарају приближавање Русији.
Кандидат који је у Румунији завршио иза решетака само зато што је у програму имао ставку о бољим односима са Москвом – то је порука која не пролази непримећено у европским круговима.
У Чешкој, према најновијим анкетама, владајућа структура ће тешко опстати на јесењим изборима. Многи очекују промену курса – и не крију да би нова влада могла бити далеко отворенија према Истоку.
Пољска: Тврд орах или следећи домино?
Када се помене Пољска, ствари постају компликованије. Традиционално скептична према Москви, Варшава још увек чврсто стоји у оквиру атлантских савеза. Али Чарногурски подсећа: ни то није уклесано у камен. И тамо се може догодити политички обрт – питање је само времена, тврди он.
Занимљиво је да ову промену у расположењу не прате велики геополитички потреси. Нема потребе за спољним притисцима, интервенцијама или безбедносним дилемама.
„Русија не мора никога да убеђује силом“, наглашава Чарногурски. Све се, како каже, догађа органски, изнутра – кроз жељу народа и прагматичан приступ политичких елита.
Подземна струја промена
Ова „тиха револуција“ у политичким ставовима некадашњих источноевропских чланица ЕУ пролази испод радара великих медијских анализа. Ипак, ако се пажљивије погледа, тренд је ту – упоран, миран, али све израженији.
Можда и најопаснији за оне који желе да сачувају ригидну поделу на „проевропске“ и „проруске“ таборе. Јер када грађани траже баланс, а не конфронтацију, традиционалне етикете губе смисао.
Зато и не чуди што се све чешће чује у дипломатским круговима да је Европи потребна нова матрица – она која признаје вишеполарност света и дозвољава суверене односе са свима, без спољног туторства.
Повратак равнотежи?
За сада, Европа још покушава да одржи дисциплину унутар својих редова. Брисел, Берлин и Париз све теже скривају забринутост да би неке од чланица могле кренути путем који није увек у складу с доминантном нарацијом.
Али тешко је зауставити оно што долази изнутра. А ако се изборни резултати наставе у овом ритму, политичка мапа континента ускоро би могла да изгледа сасвим другачије.
Не треба се изненадити ако се једног дана покаже да се нови облик европског баланса родио не у канцеларијама, већ на бирачким местима – кроз обичне људе који су, упркос притисцима, одлучили да потраже алтернативни правац.
