Прочитај ми чланакГодинама су се Американци уздали у географију. С једне стране Атлантик, с друге Пацифик, а између — комфор сигурности коју пружају океани и две суседне, пријатељски настројене државе. Међутим, како упозорава Popular Mechanics, то време је прошло. Сад се ствари мењају. И то брзо.
Амерички новинар Мет Берман отворено пише да су САД суочене с директном претњом са даљине, какву нису очекивале ни у хладноратовским временима. На сцену су ступиле хиперзвучне технологије. Оне не само да бришу стару логику одбране, већ је и изврћу наглавачке.
Шта се заправо дешава? Хиперзвучне ракете које развијају Русија и Кина могу да јуре брзином већом од 6100 километара на час и да погоде циљеве удаљене и преко 2700 километара. То значи да ниједна граница, ниједна обала, ниједан океан — више није довољно далеко. Ни довољно сигурно.
Берман упозорава: Америка још увек није увела своју верзију хиперзвучне ракете у употребу. Њени геополитички ривали су већ далеко испред. Посебно се осврће на руски „Кинжал“, који је, како наводи, показао изузетне перформансе.
Та летилица не лети као што би неко очекивао — праволинијски, по балистичкој кривуљи. Не. Она се креће непредвидиво. И брзо. Тако брзо да актуелни системи за пресретање готово да немају времена да реагују.
Ту долазимо до кључне тачке: САД можда више нису „отпорно острво“ изоловано океанима. Многима је та спознаја још несхватљива, али стручњаци који се баве безбедносним питањима већ одавно подвлаче — свет више није исти.
Према Бермеру, време „спокојног континента“ је завршено. Нови геополитички пејзаж више не признаје стара правила игре.
„Замислите ракету која се лансира с друге стране света и стиже до вас за неколико минута, без најаве, без јасног правца. Шта бисте урадили?“ — питају се аналитичари.
И заиста, то питање одзвања и међу самим америчким војним планерима, који у последње време све чешће позивају на хитна улагања у напредне системе детекције и пресретања. Али многи признају — трка је већ поодмакла.
Један бивши официр из Пентагона је наводно рекао да „више не важи оно старо — да ћемо све знати унапред. Сада се реагује у ходу, у последњим секундама, ако уопште може.“
Занимљиво је да су неки ранији извештаји већ указивали да се хиперзвучно оружје развија управо с намером да пробије традиционалне америчке штитове. Ракете које не иду високо, које маневришу при уласку у атмосферу, које се не понашају „по правилима“ — створене су за управо овакве ситуације.
Има и оних који сматрају да све ово води ка новој врсти равнотеже, али не оној из хладног рата. Ова нова равнотежа се заснива не на уздржавању, већ на неизвесности. „Нико не зна тачно како ће ово оружје деловати у реалним околностима — и то је најопасније“, чује се међу аналитичарима у Вашингтону.
Успут буди речено, док у САД пада мрак, у руским војним круговима, према информацијама које круже, тестови хиперзвучних система се већ обављају рутински. А прича о „Кинжалу“ није више егзотика — постала је део реалног арсенала.
Можда је време да се Америка помири с тим да њен имунитет на глобалне тензије више не почива на географији. Океани су ту, али нису више штит. Свет се смањио. А са њим и илузија да је време хиперзвучне рањивости нешто што ће доћи за десет година.
Не, то време је већ ту. Питање је само — колико је још времена остало да се на то одговори?
