Грађани окупљени 15. марта на великом протесту у Београду у организацији студената у блокади, који су стајали код Југословенско-драмског позоришта, Београђанке и Студентског културног центра (СКЦ), осетили су најтеже последице звучног удара, а невладине организације које су истраживале овај догађај, објавиле су њихова потресна сведочења.

Невладине организације које су прикупиле сведочења грађана који су се 15. марта нашли у Улици краља Милана на великом протесту у организацији студената у блокади, саопштиле су данас да су поднеле кривичну пријаву Јавном тужилаштву за организовани криминал за тероризам. Сведочења су узета од грађана који су се нашли на потезу од Теразија до Славије.

Грађани који су се нашли на удару до данас неидентификованог таласа описивали су звук, психичка и физичка искуства осим звука, његове последице, као и последице стампеда који је уследио. Више о томе како су грађани описивали звук можете прочитати у нашем посебном тексту. Они који су описали оно што је уследило након тога, махом су имали тегобе попут дезоријентације, мучнине, зујања у ушима, главобоље, страха, панике…

Сведочења окупљених код Београђанке
У великој анализи овог догађаја, објављеним на сајту звук.лабс.рс, сведочења грађана су сортирана по локацијама на којима су стајали. Тако је једна грађанка, која се у 19.11 часова нашла код Београђанке, описала је да је њој деловало као да се дешавала апокалипса и да је мислила да ће сви умрети.

„Невезано за стампедо, у тренутку када сам била на земљи деловало је као да се дешава апокалипса, ја сам била тотално дезоријентисана, у секунди ми се све замутило, покушавала сам три пута да устанем са земље како бих се склонила са улице али нисам успевала физички и константно сам се саплитала. У питању је ужасан страх и паника, заиста је деловало као да ћемо сви умрети сваког тренутка. Када је звук престао повратила ми се оријентација, успела сам да устанем али сам се цела тресла и нисам могла да се смирим наредних пола сата. Касније, увече, када сам стигла кући, када ме је све стигло, то су били напади плакања и панике, несаница и губитак апетита данас цео дан“, описала је свој утисак.

Неки су имали осећај као да их „багер све гази“.

„Страшан страх, људи падају, стампедо људи креће на мене као да их нешто гура, као да нас неки багер све гази. Јако лупање срца, дрхтање целог тела, као да ми је сваки орган дрхтао, а и цело тело споља. Вилица ми је дрхтала, помислила сам да ћемо сви умрети ту. Али највећи страх за сина који је остао код СКЦ-а. То стање шока је сатима трајало. Кренули смо низ Кнеза Милоша, страх, шта је следеће? Да ли ће опет то да нам ураде, да ли нам негде праве сачекушу“, описивала је друга грађанка.

Неки од њих, иако за себе тврде да нису склони паници, кажу да су је тог дана осетили.

„Страх, нелагоду, пожелиш да побегнеш, а немаш куд. Звучи застрашујуће, а не знаш шта је. Питали смо се сви шта је ово, шта се десило. Ја сам била уплашена, генерално нисам склона паници и помислила сам у себи, шта год да наилази боље да останем овде, има нас пуно, него да бежим, немогуће је у овој гужви. Боље остати овде, пуно нас је, нема мрдања“, описивала је она.

Друга каже да је осетила страх и јези од нечега невидљивог и страшног.

„Осетила сам панику али с обзиром на то да је било моје двоје деце и још шесторо њихових другара, прва моја реакција је била да заштитим децу и ја сам само панично гурала рукама све да буду иза мене. Имала сам осећај да иде смрт ка нама јер је и врисак људи наишао и то је страсно звучало“, каже она.

Срчани болесници су се пожалили да су, поред страха и панике, осетили убрзан рад срца и благ бол у грудима.

„Губитак појма о времену, убрзан рад срца, иначе болујем и пијем лекове за тахикардију, благ и туп бол у грудима“, наведено је у овом сведочењу.

Друга учесница протеста каже да је зујање у ушима и главобољу осећала дан касније.

„А синоћ можда благу дезоријентацију, шта се дешава. Али пошто сам доктор, моја прва реакција је била да приђем девојци која је добила напад панике, па нисам обраћала пажњу на себе. Али пријатељица која је била са мном, јако је била узнемирена, њу сам смиривала да није ништа страшно било“, каже она и наводи да су били збуњени јер нису знали шта се дешава.

Једна грађанка је посведочила да је у дому здравља добила бенседин како би се смирила, али да је упућена код психијатра.

„Притисак у глави, вроглавице, убрзан рад срца, немир. Данас је други дан од кад се то десило и не престајем да плачем. Добила сам бенседин у дому здравља и упут за психијатрију“, навела је она.

Грађани код СКЦ-а
Они који су стајали код Студентског културног центра (СКЦ) на углу Ресавске улице и Краља Милана описивали су на готово идентичан начин оно што се догодило. Неки су међутим имали и нешто теже последице, некима је позило, неки су изгубили свест.

„По завршетку звука, кренула сам панично да трчим на страну, у страху да је неки ауто. Потом ми је позлило, осећај као да ћу да паднем у несвест. Попила сам воде и почела да се тресем, попут напада панике. Након тога сам се чула са породицом и кренула ка њима, и даље у паници и ужасном осећају. Након тога сам осећала бол у стомаку и мучнину, а од ујутру ме боле уши и глава“, навела је једна грађанка.

Друга особа, која се нашла код СКЦ-а каже да физички ништа није осетила, али психички јесте. Мислила је, каже, да је „то то“ и да су бацили бомбу на њих.

„Нисмо осетили стампедо јер смо ми већ били на ивичњаку, па смо се брзински и прилепили уз зид зграде, мени је невероватно да је тело инстиктивно кренуло на страну а не напред“, каже она.

Многи сматрају да су осетили велики налет адреналина зато што су стајали у тишини и одавали почаст, како кажу, „спуштеног гарда“.

„Због свега шта смо знали да спремају, помислио сам да је то почетак неког напада на све нас у улици: улетање батинаша, полиције, бацање камених коцки са зграда. Девојке око нас су пале, укључујући и моју сестру. Након што смо их подигли, умиривали смо их, гледали да их заштитимо и спремили се за борбу. Све касније што сам осећао, биле су физиолошке последице реакције организма и тела на „флигхт оф фигхт“ ситуацију. Након пуштања адреналина, осетио сам благу температуру, главобољу и бол у ушима“, каже овај учесник протеста.

Друга женска особа, иначе докторка, каже да је пала, али се и подигла и да се брзо спустила низ степенице. Каже да тек када је села, постала је свесна тескобе коју осећа у грудима и да отежано дише.

„Страх је постојао али нисам била сама, био је и супруг али он није имао тегобе никакве. Те ноћи сам се пробудила и нисам више спавала. Јуче, у недељу, (16. март) сам такође ујутру имала ту тескобу у грудима и била сам малаксала и без снаге. Данас сам релативно ок, али слабост нека. Напомињем, лекар сам, разликујем страх од физичког оштећења, иначе не пијем лекове и немам хроничних обољења“, навела је ова докторка.

Једна учесница скупа каже да је била уверена да ће умрети.

„У првом тренутку сам осетила ненормалан страх, сматрала сам да умирем сигурно, некако сам се прибрала да пробам да се склоним на безбедно. Увече јака главобоља, ујутру такође, периодичне мучнине, притисак и бол у левом уху (окренула сам се на лево чим сам чула буку)“, описала је.

Грађани код Југословенског драмског позоришта
Они који су стајали нешто ниже ка Славији, код Југословенског драмског позоришта, кажу да имали последице по слух, неки описују и да су се, осим што су били потпуно дезоријентисани, несвесно умокрили. Други кажу да им је ослабљен слух на левом уху јер им је за страна главе била изложена директно звучном ударцу.

„Осетила сам неки немир, страх, панику, анксиозност. Срце ми је лупало као лудо, а истовремено као да су ми плућа била мала и недовољна да удахнем. Као да “је слон легао на мене”. Нисам повраћала, али је био присутан неки чудан осећај у стомаку“, навела је ова особа.

Друга каже да је била преплашена.

„Мислила сам да ће нас земља прогутати… Док сам хтела да се окренем да видим шта се то чује, већ сам била на поду. Такав страх не умем ни да опишем. На поду си и људи око тебе вриште, и ти не знаш шта је следеће што ће се десити“, каже ова учесница, док друга описује:

„Огромну панику, узнемиреност. Угурали су ме људи у фризерски салон (власница нас одмах извацивала напоље уз речи да је ово приватан посед), изгубила сам маму и сестру у том моменту јер су оне биле одгурнуте ван салона. Нисам могла да се смирим пола сата, тешко дисање, стезање у грудима, док нисам панично почела да бежим у правцу куће заједно са мамом и сестром кад смо се нашле. Мама је срчани болесник, па смо морали стати успут да дође до ваздуха, да бисмо наставиле даље у смеру ка стану“.

Једна жена описује да је њена ћерка изгубила свест.

„Код ћерке је дошло до губитка свести, на неколико секунди. Тако да сам била усмерена да њој помигнем, али страх, паника“, описује она.

Грађанка која је стајала у близини каже да јој је свако чуло у организму говорило да је животно угрожена.

„Језиво лупање срца (тахикардија), притисак и зујање у ушима, клецање колена, као да је свака ћелија у организму, свако чуло (осим вида) показивало да сам животно угрожена и да треба да бежим, а ничег није било – језива игра за мозак, обмана; дан после – дезоријентисаност, поновно проживљавање свега, анксиозност“, наводи, док друга описује:

„Екстреман страх, смртни страх, помислила сам – Сад је готово. То су могли бити снајперски хици или бомба или каменице или аутомобил који се залетео, нешто јако и неконтролисано. Била сам у паници и трчала сам ка склоништу, ка згради где живим“.

Једна особа, која се представила као научник биолог, детаљно је описала и психичке и физичке последице.

„Много јаче психичке него физичке. Физичке су се појавиле одмах, мислим при крају трајања звука: блага слабост у коленима и нешто као благе палпитације, треперење у пределу срца, а за друго нисам сигурна јер је и узбуђење током целог дана било велико, а и ми смо препешачили око 25 км. Психичке су ми фасцинантне: прво страх, интензиван, необјашњив страх од нечега нељудског. Мислим, не од батинаша или нечега конкретног, него од неке злослутне силе коју не познајемо. Ја сам иначе научник, биолог, и релативно разуман створ. Сећам се да ми је прва асоцијација била: ау, ево га земљотрес, али без подрхтавања тла… стајала сам као опчињена, престрављена, и чекала да се, да извините, тротоар раствори и нешто језиво што не познајемо крене на нас. Заправо, сећања су ми сада, после 20 сати, врло јасна али као на успореном снимку. Памтим тај први звук, па све слике и моја размишљања… Али све необично успорено; тек накнадно постајем свесна гласова људи који вриште у страху, али и то вриштање ми је утишано у сећању. Као да звук вриштања долази након свих слика, као при лошој монтажи филма, невероватно. Дакле, ирационални страх, поремећено резоновање и не баш нормална перцепција. Одједном“, описала је ова особа.

Један грађанин каже да када је дошао кући са протеста, много му је зујало у глави.

„Верујем да је то од пиштаљки, узбуђења и масе која се окупила. Међутим следећег јутра дан након протеста, тупа главобоља, благо пиштање које нестаје сат времена након разбуђивања и целодневна малаксалост и губитак равнотеже. Такође занимљива ствар јесте да су ми руке отказивале. Нпр, испала ми је виљушка, упаљач, оловка. И то у више наврата не мојом вољом, а да притом нисам ни осетио нерве. Цео дан се осећам као да сам летео авионом“.

Једна особа је навела да је осетила нелагоду у стомаку, неку веома ниску фреквенцију.

„Високе фреквенције нисам чуо јер не чујем добро преко 12Кхз. Затим, благу анскиозност, велику главобољу и бол у ушима“, наводи.

Ознаке: звучни топ, сведочења жртава