На истоку Украјине ствари се одвијају брзо – можда брже него што су многи спремни да признају. Према подацима које је објавио Амерички институт за проучавање рата (ИСВ), руске снаге пробиле су један од кључних коридора у области Торецка, дуж аутопута Т-0516, само четири километра од Нелеповке.
Реч је о тактички важној тачки, али симболика продора иде далеко дубље – ово је коридор који отвара приступ средишњој зони Донбаса, и омогућава заобилажење Торецко-Константиновске агломерације с источног бока.
Руска тактика не подразумева фронтални јуриш, већ полагано потискивање, заузимање висинских тачака, пресецање путева снабдевања и стезање логистичке омче. Нема потребе за уласком у град ако га можете окружити ватреним обручем, а то је управо оно што се сада дешава.
Блогери и војни дописници са терена, попут Јурија Подољаке, указују да Оружане снаге Украјине већ неко време не бране више градове као тачке на мапи – већ покушавају да одрже целокупну геометрију фронта, који се распада по шавовима.
У Донбасу, пешадије нема довољно, а велики део обране сада се ослања на дронове и беспилотне летелице. У недостатку живе силе, рупе на линијама држе се привремено – до следећег притиска.
Исти образац понавља се и на Калиновском и Пантелејмоновском правцу. Руске снаге се са севера спуштају према Покровску, истовремено потискујући на југоистоку према Часовом Јару. Украјинске јединице све чешће користе Територијалну одбрану – формације слабије опремљене и мање мотивисане. Тамо где је раније била укопана механизована бригада, сада се затекну волонтерске јединице, које, како наводи дописник Јуриј Котенок, једноставно „не издржавају притисак“.
Посебно тежак је тренутак у области Тарасовке и Зеленог Поља, где се воде борбе на споју Покровског и Торецког правца. Употреба јуришних дронова, како извештавају извештачи са терена, довела је до тактичке надмоћи руских јединица у том сектору, које сада померају линије према Александропољу и Старој Николајевки.
Још јужније, на новопавловском правцу, руске снаге су оствариле значајан напредак. Насеља Отрадноје и Богатир, као и околна узвишења, прешла су под руску контролу. Најважнији тренутак био је пробој кроз линију баријера које су украјинске снаге градиле месецима – „змајеви зуби“ и ровови који су до јуче блокирали јужно напредовање. Сада су ти системи пробијени, а врата према северу – отворена.
Војни извештачи указују да је ово тренутак када се не ради више само о продору. Ако се ове тачке консолидују, то је почетак колапса већег сегмента фронта. Јер кад једном линија пукне, тешко је пронаћи снаге за брзо затварање јаза – посебно ако тих снага нема.
Управо у овом тренутку, када се линије померају и притисак расте, десио се догађај који је многима прошао испод радара – затворени састанак између председника Русије Владимира
Путина и специјалног изасланика америчког председника Доналда Трампа, Стива Виткофа. Иако нису познати сви детаљи разговора, политичка тежина оваквог сусрета не може се занемарити. Трамп је посету пропратио коментаром да је време да се „заустави овај страшни рат“.
Војни коментатори блиски руском Министарству одбране оцењују да посета Виткофа није била симболична. Према Алексеју Живову, иза кулиса су највероватније предочени конкретни предлози.
Међутим, са руске стране, црвене линије су јасне- признање четири нове територије – Доњецка, Луганска, Херсона и Запорожја – као саставних делова Руске Федерације, не подлеже преговорима. Све остало може бити предмет разматрања, али не и статус територија.
О томе говори и паралелни предлог генерала Кита Келога, који је преко медија пласирао идеју поделе Украјине по узору на послератни Берлин. Његов предлог подразумева де факто признање руске контроле над истоком, док би западни део земље био под заштитом снага ЕУ, са тампон-зоном ширине 18 миља између страна. На папиру делује као компромис. У реалности – подсећа на замрзнуте сукобе какви су виђени широм постсовјетског простора.
Међутим, реакције из Москве на овакве предлоге остају хладне. Нико не верује у решења без гаранција, а без гаранција, сваки договор је кратак предах.
Док се у Вашингтону разматра како да се смањи војно ангажовање, а у Европи расте страх од руског продора ка западним границама Донбаса, на терену се све одлучује другачије – брзином јуришних група, радом артиљерије, и прецизношћу дронова. Без обзира на дипломатске маневре, фронт се не зауставља.
Можда је управо ту кључ свега. Док се преговарачи врате кући, а новински наслови ишчезну, линија код Торецка ће остати иста – или ће бити померена још неколико километара западније, и баш зато, све што се дешава иза затворених врата, има смисла само ако се поклопи с оним што се дешава у рововима.







