Шта радити, константно се нашој нацији поставља ово питање Ченишевског и руских националних мислилаца деветанестог века а ових дана у време кризе и блокаде државе ово питање се чини као Сфингина законетка. Несумњиво је да владајући режим најодговорнији за стање нације, државе и друштва али тим пре је тежи ребус како проблем решити.  Којим путем изађи из овог ћор-сокака у који је ушла држава Србија?!

Често се као могуће решење помиње привремена влада, а сада смо од студената добили и предлог форме за тзв. „експертску владу“.
Оно што је мањкавост ових предлога, а што  и студенти и други предлагачи пренебрегавају,  јесте да ту владу треба да изгласа Народна Скупштина.
Народна Скупштина у којој већину чине странке тренутног режима, заправо би изразила вољу самог Александра Вујића.

Што се тиче експертске владе, она би била још више проблематична од политичке владе која би била орочена само на припремање добрих изборних услова, зато што нормирање читавог друштва од стране експерата не даје добре резултате, већ уводи у један нови тоталитаризам, чега смо сви били сведоци у време глобалне пландемије поводом Корона вируса.
Што је још важније, још једном напомињем, ту владу би и по дефиницији и по предлогу самих предлагача требало да изгласа управо  Народна Скупштина.
Народна Скупштина не само што је продужена воља Александра Вучића, већ је и нелегитимна, јер је председница Скупштине Ана Брнабић још 25.новембра 2024. практично извршила државни удар самовољно проглашавајући буџет и још 60 закона приде…Изговор за овај чин је био „хаос у Скупштини“, што се и недавно догодило изазван од стране прозападне опозиције плус Нови ДСС, а што јасно показује да режим игра „дупли пас“ са себи блиском опозицијом. Опозицијом која има има исте менторе као и владајући режим, а што представља две глобалистичке опције тј. две поставее истог тима.

Ако прелазна или експертска влада није решење, шта јесте?
Као радикално решење нуди се захтев за сменом председника државе Србије.
Овде се поставља питање – како то извести? Сви смо сведоци у каквом је психолошком стању наш председник, да ли ико може да замисли да би се он мирно повукао са власти?!

Како домаћи предлози не изгледају реални као доста разуман политички аналитичар, Цвијетин Миливојевић предвиђа следећи сценарио , а то је интернационализација?!  Он сматра да ће нам се десити „македонски“ сценарио у којем ће нека страна сила, што је у Македонији била Америка, рећи: „Знате шта, ви не можете да се договорите, правите хаос“, наредиће Скупштини да се самораспусти, прогласити некакву концентрациону владу која ће имати задатак да припреми изборе… Како каже г Миливојевић, свака страна сила чак и пријатељска, има сопствене интересе који се не морају слагати са нашим националним интересима, а по дефиницији се не слажу, па би ово био увод у тоталну и отворену колонизацију већ окупиране Србије.

Шта је дакле решење?
Прихватити да је политика „вештина могућег“ и видети како реал – политички а уз очување националног достојанства изаћи из ове кризе.
Јасно је да се власт неће склонити мирно, затим да је неприхватљиво да се на изборе излази под овим условима, дакле требало би радити на промени и припремању  макар минимално добрих или боље рећи адекватних изборних услова који би били прихватљиви.
Рејтинг власти јесте дефинитивно окрњен, те чак и кад би се сад изашло на изборе, велика је вероватноћа да власт не би добила изборе. Једина снага владајућег режима јесте да би успела да подели опозицију у милион колона и да убаци своје тројанске коње у опозицију.
Да би се то предупредило, требало би да постоји један друштвени консензус на нивоу свих који су против режима, а што је тешко изводљиво.
Али је зато неопходно формирати једну отаџбинску , националну опцију! Наша алтернатива, која би имала своју платформу, сачињену од најумнијих и вештијих српских глава које тренутно имамо, и која би се залагала за суверенистичку опцију, односно за ресуверенизацију Србије.

Ова опција би требало да предложи две ствари свима који су против режима. Прво, концепт Националног фронта, односно да се противници режима међусобно не нападају, те да стварање више листа не значи самим тим и међусобну поделу. Слично девизи „марширајмо одвојено, ударајмо заједно“.

Друго још важније, ова опција би требало да створи национално тело за праћење избора, нешто као национални ЦЕСИД. Ово тело би се бавило медијском слободом и правилним процедурама везано за бирачке спискове и читаву инфраструктуру самих избора.

Борба за медијске слободе су задатак читавог народа, у шта би народ морао бити укључен, а стручна питања везана за организацију избора би била задатак ове националне организације.
Да би се медијски рад одвијао исправно треба инсистирати на регулисању РЕМ -а, тако што би више од половине Савета требало да чине представници протеста и да се уведе ред у електронске медије.
Будући да се ово тренутно тешко може замислити као реално, неопходни, sine qua non услов за спровођење колќо- толќо нормалних избора је  је ослобађање РТСа и РТВа, националних јавних сервиса који би морали да почну да извештавају објективно.
Ово је кључ победе на изборима – када бисмо добили слободне националне телевизије и када би била спречена крађа на изборима.
Поред медија неопходно је обезбедити контролу и посматрање избора од чланова који би били политички мотивисани а морално и интелектуално подобни за овај задатак.
Закључак је да би сами студенти могли бити ови посматрачи. Управо због овога би студенти морали да имају своју листу. Такође, потребно је наћи модел како спречити увоз гласача и куповину гласова.
За ово би управо био неопходан такав Национални ЦЕСИД, чији задатак би био између осталог да нађе моделе за спречавање трговине гласовима.

Ознаке: Дејан Перишић, изборни услови, студенти, цесид