Прочитај ми чланакЗападни центри моћи захтевају да Вучић усагласи српску са европском спољном политиком. Иако то изгледа као ултиматум који за циљ има увођење санкција Русији, много већи проблем представља инсистирање на прекиду политичке и економске сарадње са Кином. У Србији послује 1.500 фирми у власништву кинеских држављана. Кинеске компаније су највећи извозници из Србије, а само у власништву Зиђина налази се 16.000 земљишних парцела и 5.500 некретнина, међу којима су и зграде у Кнез Михаиловој улици, на Дедињу и Сењаку, као и хотели на Новом Београду. Скоро 20.000 Кинеза сваке године добија боравишне и радне дозволе, а сад би Србија требало да им уведе визе. Цену Вучићевих превара платиће сви грађани.
Александар Вучић је десетак година релативно успешно водио спољну политику, која се заснивала на сарадњи са све четири тзв. глобалне силе: Сједињеним Америчким Државама, Европском унијом, Русијом и Кином. Таква стратегија је била успешна за њега и погубна за Србију. Он је из тих центара моћи добијао политичку и финансијску подршку за распродају српских јавних ресурса и гурање државе и народа у дужничко ропство.
Процес прекомпоновања односа међу светским гигнтима, који је почео ратом у Украјини и добио замах повратком Доналда Трампа у Белу кућу, угушио је стратегију „добро јутро чаршијо на све четири стране„. То је лоша вест за Вучића, али и за Србију. Рачун за његове преварне авантуре платиће грађани Србије.
Западне силе су пред Вучића ставиле ултиматум: Ако Србија не прекине политичку, привредну и војну сарадњу са Русијом и Кином, сматраће се саучесником у „непријатељској источној коалицији“. Конкретно, на последњем састанку са Урсулом фон дер Лајен и Марком Рутеом у Бриселу, Вучићу је испостављен захтев да хитно усагласи српску са европском спољном политиком. Иако је то у јавности представљено као још један притисак на Србију да уведе санкције Русији, проблем је много већи и комплекснији. Пре свега, то „усаглашавање спољне политике“ угрозило би односе са Кином, Турском и другим државама са којима Србија, за разлику од Европске уније, има безвизни режим.
Вучић, и кад би хтео, не би могао да се извуче из загрљаја „челичних пријатеља“ из Кине. У последњих десет година, Влада Србије је од кинеских финансијских институција узела кредите чија се укупна вредност процењује на 13,2 милијарде евра, плус две кредитне линије од по 5,5 милијарди евра. Споразумом о стратешкој сарадњи, који су Вучић и Си Ђинпинг потписали у мају прошле године, Србија је постала главни европски политички и економски партнер Кине. Захваљујући томе, у вашингтонској и бриселској перцепцији, Србија је добила статус „меког трбуха Европе“, преко кога Кина трасира свој „нови пут свиле“ ка Западу.
Колико је чврст „челични загрљај“ види се из података о томе да у Србији тренутно послује више од 1.500 компанија чији су већински власници из Кине. Најистакнутије кинеске компаније у Србији су Зиђин Мајнинг и њене ћерке-фирме, ХБИС група, која је власник железаре у Смедереву, фабрика гума Линглонг у Зрењанину и грађевински гиганти China Railway International Co. Ltd i China Communications Construction Company Ltr, које су учествовале у реконструкцији и изградњи пруге Београд-Будимпешта, па и надстрешнице на новосадској Железничкој станици, под којом је убијено 16 грађана Србије.
Према последњим финансијским извештајима, три водеће кинеске компаније су оствариле извоз у вредности од око 2,5 милијарди евра годишње. Зиђин Мајнинг је у 2023. години извезао робу вредну 1,15 милијарди евра, а њена сестринска компанија Зиђин Купер је из борских рудника извезла руду вредну 746,3 милиона евра, док је ХБИС група остварила извоз од 746,3 милиона евра. Кинеске компаније сваке године повећавају производњу и извоз за више од 40 одсто. Зиђин Купер је 2023. уплатио у републички буџет на име рудне ренте 70 милиона долара, плус 46,3 милиона долара пореза на добит и додатну вредност, као и доприноса за запослене и друга фискална давања.
Укратко, Зиђин је извезао руду вредну више од 1,5 милијарди евра, а Србији је уплатио 111,3 милиона евра. Зиђин је постао највећи власник непокретности у источној Србији, посебно у околни Бора, где поседује више од 16.000 земљишних парцела и 5.500 некретнина, па чак и цела села, као што Слатина, Оштрељ, Кривељ, Вучје, Метовница… Осим тога, Зиђин поседује неколико зграда у Београду, међу којима су и две у Кнез Михаиловој улици, две у Улици краљице Ане и још три објекта на Сењаку и Дедињу. Пре неколико дана, Зиђин Мајнинг је постао стопроцентни власник фирме Алба Инвест д.о.о. у чијем власништву се налази и хотел Фалкенштајнер на Новом Београду.
У кинеским компанијама ангажовани су и радници из Србије, али већина је стигла из Кине. Србија је, током 2023. године, издала укупно 50.397 радних дозвола, међу којима је највише намењено Кинезима, чак 19.645. У складу са Споразумом о стратешкој сарадњи Србије и Кине уведене су јединствене дозволе за рад и боравак кинеским држављанима. Наравно, Кинезима нису потребне визе за улазак у Србију, довољан им је пасош, а препоручује се да поседују туристички ваучер, резервацију хотела, позивно писмо или повратну карту.
С обзиром на ове детаље, који показују да се Србија претвара у кинеску колонију, јасно је да Вучић не може да прихвати захтев САД-а и ЕУ да прекине политичке, финансијске и економске односе са Кином. Чак и кад би Кинези пристали да се добровољно повуку, што није могуће, не постоји начин да се то оствари без тешких последица по Србију. То би захтевало улазак у дуге, скупе и неизвесне судске поступке, опет о трошку грађана Србије, а не Вучића, који је зарад својих криминалних и коруптивних комбинација увукао државу и народ у „челични загрљај“ са Кином.
Да проблем буде већи, европски ултиматум о усаглашавању спољне политике обухвата и увођење виза још неким државама с којима је Вучић изградио спорне партнерске односе. Према том захтеву, Србија би требало да уведе визе држављанима Турске, што би значајно пореметило односе између два султана, Вучића и Ердогана.
Односи између Вучића и Владимира Путина већ су поремећени. Вучић је, од почетка рата у Украјини, успевао да балансира између захтева западних савезника да Србија уведе санкције Русији и проруског опредељења већине грађана Србије, укључујући и гласаче Српске напредне странке. Није увео санкције, али Украјини је продао наоружање вредно више од милијарду евра. Осим тога, Србија је, по Вучићевом налогу, у свим међународним институцијама гласала за резолуције и декларације, којима је Русија оптуживана за агресију и ратне злочине. Вучић је лично, на самиту у Тирани 2023. године потписао документ, који обавезује Србију да ухапси Путина и изручи суду у Хагу. Власт у Москви је толерисала те непријатељске поступке јер јој је, за потребе политичког маркетинга, значајно да Србија, као једина европска држава, уз Белорусију, не уведе санкције. Ипак, Путин је у два наврата покушао да истера Вучића на чистац, прво прошлогодишњим позивом да учествује на самиту БРИКС-а у Казању, а онда и позивом на прославу Дана победе 9. маја ове године.
– Не идем у Казањ, имам гужву у шеснаестерцу – подругљиво је Вучић одбио први Путинов позив.
Иако се тада у јавности спекулисало да су Американци забранили Вучићу да иде у Казањ, западне дипломате су истицале да не би подржали такав његов поступак, али не би га ни осудили. Изгледа да је Вучић избегао тај пут да не би морао Путину да објашњава зашто политички, финансијски и војно подржава Украјину, а не због противљења Запада. Сада су се околности промениле, па Европска унија инсистира да Вучић не иде у Русију, на војну параду и прославу победе над нацизмом.
– Чланице Европске уније јасно су рекле да европска страна неће олако схвтити било какво суделовање у парадама и прославама 9. маја у Москви, с обзиром на то да Русија води рат великих размера у Европи – изјавила је Каја Калас, шефовица дипломатије ЕУ.
– Врши се велики притисак да не идем у Москву, али макар ми пало небо на главу, ићи ћу – тврди Вучић.
Наравно, све што он каже, не вреди ништа. Ко зна шта ће му до 9. маја пасти на главу, да ли ће му опет настати гужва у шеснаестерцу или ће скривити пенал. Могуће је да до тада добије црвени картон, можда од студената и побуњених грађана, а можда и од неког од „пријатеља и партнера“ са Запада, који више не желе да игноришу и трпе његове преваре.
После десетогодишњег толерисања његовог шибицарења, западни центри моћи су покренули стечајни поступак над Вучићем, али и над Србијом. Сваки центар жели да услуге, које су чинили Вучићу, наплати имовином српске државе и народа. Американци инсистирају на приватизацији српске наменске индустрије, како би њихове компаније купиле СДПР Југоимпорт, Крушик, Лучане и остале фабрике оружја и муниције. Французи већ пројектују складишта радиоактивног отпада из својих нуклеарних електрана, која ће бити изграђена у Србији. Немци инсистирају на отварању рудника литијума.
Уцењен и поражен, Вучић пристаје на све. За почетак, тргује Милорадом Додиком и Републиком Српском. Нада се да ће њиховом издајом, предајом и продајом добити додатно време за опстанак на власти, као што је профитирао током процеса учвршћивања државности албанског Косова. Међутим, то не задовољава апетитете његових поверилаца из Вашингтона и Брисела.
Цену Вучићевих авантура платиће сви грађани Србије. Ако већ није касно, неопходне су хитне промене, које могу да спрече распродају преосталих јавних ресурса и потпуну колонизацију државе.
