Прочитај ми чланак
(Телеграф)
Фудбал се у свету негује као чедо, крију се многе ствари. Ипак, нешто је процурело у јавност. Ово нисте читали о Роналду, Брајтнеру, легендама Ајакса, Аргентине…
Допинг скандали досад су у великој мери мимоишли фудбал. Већином су били везивани за индивидуалне спортове попут атлетике, бициклизма, дизања тегова и сличних, генерално (са изуетком “краљице спортова”) мање популарних и самим тим са скромним обртом новца.
Кад су се дешавали у најважнијој споредној ствари на свету, скандали попут Марадонионог допинговања на Светском првенству 1994. у САД брзо би били гурнути у страну, а досад никад није откривен позитиван налаз, или бар није објављен, везан за победнике великих међународних такмичења.
– Фудбал је стопроцентно чист – изјавио је недавно Кристијано Роналдо.
Искусни Винсенте дел Боске, трофејни тренер и селектор Шпаније у великој мери дели то мишљење:
– Никад нисам видео допинг. Ни као играч, ни као тренер и не верујем да ћу га видети у будућности. Радије ћу да будем наиван него да мислим да постоји. Својим очима то нисам видео, па је то тема коју радије избегавам – рекао је Дел Боске.
Чини се да многи попут шпанског стручњака радије желе да буду наивни него да закопају дубље. Фудбалере сразмерно ретко и тестирају у поређењу са другим спортистима и анализе су обично ограничене на урин, кроз који неке напредне технике допинговања не могу да се открију.
– Моје искуство у више од 10 година на такмичења на врхунском нивоу је да су ми тражили једино узорке урина. Изгледа ми чудно кад чујем шта све траже бициклистима. У целој каријери нису ми тестирали крв – изјавио је често проблематични Џои Бартон.
Славни Паул Брајтнер, члан најбоље генерације коју је Немачка имала, саиграч Бекенбауера и Герда Милера у Бајерну и репрезентацији, сумирао је пре неколико година комбинацију релетивно малог ризика и потенцијално велике користи за фудбалера у случају да користи забрањене стимулансе:
– Зашто не би узели допинг? Играч који мисли да ће му то донети место у тиму, више новца, има исту мотивацију као бициклиста. Био сам на много мечева на којима је фудбалерима ишла пена на уста. Пред почетак сезоне у Бундеслиги играче који су стигли у нови клуб питају шта су све гутали у старом клубу и шта би да користе у новом. Допинг је норма у фудбалу као и у другим спортовима – оценио је Брајтнер.
Многи би се сложили, мада би мало ко рекао јавно, да је допинг већ деценијама неизоставан део савременог спорта, и то се не чини претераним кад човек погледа фантастичне резултате и светске рекорде који као да се противе здравом разуму, или оптерећења којима су атлете изложене у све згуснутијем календару спортских дешавања.
Управо ту долазимо и до фудбала којег никад није било више него данас. Човек се запита да ли је без недозвољених стимуланса могуће толико трчати из меча у меч, колико нам демонстрирају професионалци у најјачим лигама који у клубовима наступају на неколико фронтова, а ту су и репрезентативне обавезе.
Један од првих забележених случајева допинга у фудбалу десио се, а где би другде, у Енглеској, још 1925, када није ни постојала листа забрањених супстанци. Менаџер Арсенала Лесли Најтон поделио је играчима “мале сребрнасте пилуле” пред меч ФА купа против Вест Хема. Интересантно, покушај се неславно завршио, меч је завршен без голова, а пред поновљену утакмицу фудбалери су се побунили и одбили да узму пилуле пошто су у међувремену искусили нежељене ефекте, који су се манифестовали и кроз ненормалну жеђ.
Поновљена утакмица завршена је са 2:2, па је одигран и трећи меч у којем је победио Вест Хем са 1:0.
Прво коло ФА купа и није тако велика ствар, али титула светских првака јесте. Више од пола века постоји основана сумња да су репрезентативци Западне Немачке били допинговани у чувеном финалу против Мађара, које су савладали са 3:2 у финалу СП у Швајцарској 1954, на запрепашћење целог света. Славни Ференц Пушкаш видео је после меча у немачкој свлачионици шприцеве и фудбалере који повраћају. Речено му је да су добили витамин Ц, док је немачки научник Ерик Егерс пре неку годину закључио да је у питању вероватно био первитин, стимуланс који је даван немачким војницима у Другом светском рату.
На лош глас изашли су с временом спортисти Источне Немачке, нарочито атлетичари, за које се потврдило да су били систематски допинговани у врло напредном државном програму који је трајао деценијама, мада не треба да чуди да ни Западна Немачка није заостајала, иако можда програм допинговања није спроводила тако широко.
– Имао сам посебан метод да останем на врхунском нивоу, ињекције сопственом крвљу. Неколико пута месечно мој пријатељ Манфред узме крв из моје руке и ушприца је у бутину. То изазове вештачко запаљење, а као резултат повеће ми се број црвених и белих крвих зрнаца – изјавио је 1977. легендарни Франц Бекенбауер за тиражни “Штерн”, у време док се о допингу крвљу није знало ни изблиза као данас.
Велики клубови шездесетих и седамдесетих година прошлог века, запамћени по великим тренерима и иновативним тактикама, нису изгледа заостајали ни у фармацији.
Интер из тог доба памти се по аргентиском стручњаку Хеленију Херери и дефанзивном приступу игри, бројним трофејима, а да је ту било још нечег, сведочио је Феручио Мацола, млађи брат славног Сандра.
– Херера је давао пилуле које смо стављали под језик. Прво је експериментисао са резервама, па онда са првотимцима. Сандро ми је рекао да, ако не желим да их узмем, одем у тоалет и испљунем их. Херера је то открио и онда их стављао у кафу, па је “Херерина кафа” постала уобичајена у Интеру. Не знам шта је било у пилулама, претпостављам амфетамини. Једном, после “Херерине кафе”, 1967, пред меч са Комом, патио сам три дана и ноћи од халуцинација. Данас сви то негирају, па и мој брат Сандро. Ја, напротив, мислим да све треба рећи првенствено због бивших саиграча, од којих су неки тешко болесни или су већ умрли – написао је Феручио у аутобиографији објављеној 2004.
Недуго после Интера, Европом је завладао Ајакс и тотални фудбал, визија славног тренера Ринуса Михелса, проглашеног од стране ФИФА за најбољег у 20. веку. Ајакс је имао Кројфа, Нескенса, Велибора Васовића, Хана, али и докторе који су их снабдевали таблетама.
– Пред меч у Мадриду против Реала, пре неких пет година, узели смо таблете и нешто у капсулама. Не знам шта је било, али од тога се осећаш врло снажан и никад ти не недостаје кисеоника. Лоша ствар је што ти пресуши сва пљувачка у устима – рекао је још 1973. дефанзивац “копљаника” Бари Хулсхоф.
Занимљиво је да је Ајакс у поменутом мечу поражен са 2:1 и елиминисан и то после продужетака. Можда је Реал имао боље докторе.
Репрезентација Алжира шокирала је планету победом над актелним европским шампионом, Западном Немачком, у првом колу СП у Шпанији 1982. са 2:1. Тим је имао доктора из Совјетског савеза за којег тадашњи репрезентативац Ђамал Менад сумња да им је давао недозвољене супстанце, а ту сумњу поткрепљује ужасном чињеницом да му је једно од деце хендикепирано и да то важи за још неколико његових саиграча из националног тима.
Олимпик из Марсеја досегао је највеће висине од свих француских клубова освојивши Лигу шампиона 1993, две године после пораза од Црвене звезде у финалу у Барију, а онда дошао на лош глас и кажњен одузимањем првенствене титуле и избацивањем у другу лигу када је откривено да су намештали мечеве у домаћој лиги, убрзо после највећег тријумфа. По сведочењу Жан Жак Ејделија, корупција није била једина илегална ствар којом се бавио клуб познатог бизнисмена Бернара Тапија.
– На дан финала Лиге шампиона против Милана, Тапи је захтевао од свих фудбалера да узму допинг. Сви смо стали у ред осим Рудија Фелера. Био је бесан и псовао је на немачком све особље Марсеја. Једва се смирио – рекао је Ејдели 2006.
Сличне сумње везиване су и за Јувентус, који је средином деведесетих сјајно играо и бележио одличне резултате, освојивши у првом мандату Марћела Липија три титуле у Италији, Лигу шампиона 1996, уз поразе у финалима 1997. и 1998. и пораз од Парме у финалу Купа УЕФА 1995. Сумње је први јавно изнео тренер Здењек Земан, а истрага која је трајала две године резултирала је осудом за клупског тренера Рикарда Агриколу од 22 месеца затвора, али касније све оптужбе су одбачене, па је Агрикола остао на слободи, а остале су и сумње.
Славни Роналдо, онај бразилски, постао је светски првак 2002, мада његова каријера није била тако успешна како су му на почетку прогнозирали. Главни разлог су многобројне повреде које су га на дуже време одвајале од терена. Координатор Фудбалског савеза Бразила за контролу допинга Бернардо Санти изјавио је 2008. да су младог фудбалера упропастили доктори у ПСВ Ајндховену, његовом првом одредишту после одласка из Бразила 1994.
– Разговарао сам са холандским колегама који су познавали особље у ПСВ-у. Они су ојачали Роналда, који је био врло нежан, анаболицима, а резултат је био да су му мишићи нарасли више него што су тетиве биле способне да издрже – закључио је Санти.
Шпанске власти разоткриле су 2006. мрежу око доктора Еуфемијана Фуентеса, који је спортисте снабдевао недозвољеним средствима. На удару су првенствено били бициклисти, последица скандала било је повлачење Јана Улриха, и суспензије за још неколицину познатих. Бивши бициклиста Алберто Леон убио се почетком 2011. после хапшења и оптужби да је један од главних људи у Фуентесовом ланцу продаје илегалних стимуланса.
Нормално, Фуентес је радио и за друге спортисте, па и за фудбалере, а процес против њега и даље траје.
– Сарађивао сам са клубовима прве и друге лиге, а некад и директо са фудбалерима, док сам у другим ситуацијама делио своја сазнања са клупским докторима. Не смем да кажем који клубови су у питању, примио сам претње смрћу. Постоје спортови против којих не можете да се борите јер имају приступ врло моћним правним средствима да се заштите – изјавио је Фуентес недуго по избијању скандала.
У међувремену откривено је да је помагао Барселони и Реалу, Каталонци су и уз његову помоћ освојили Лигу шампиона 2006, а контроверзни доктор учествовао је и у припремама репрезентације за Светско првенство у Немачкој исте године. Тада Шпанија није направила вредан резултат, али забележено је да је Фуентес после тријумфа у Јужној Африци изјавио децембра 2010:
– Кад бих проговорио о свему, Шпанији би била одузета титула светског првака.
