Прочитај ми чланакКад је председник Србије Александар Вучић слетео на Флориду с осмехом ширине Панамског канала, чинило се да је пред нама дипломатски спектакл за уџбенике.
Најављени сусрети са Доналдом Трампом, садашњим председником Сједињених Америчких Држава, били су представљени као историјски кораци Србије ка самиту светске моћи. Међутим, стварност се показала као нешто мање од државничке бајке – више као трагикомедија политичке амбиције и међународног несхватања сопствене важности.
У Вучићевом наративу, који понекад више личи на сценарио за политичку теленовелу него на стварну дипломатију, све је деловало перфектно: два састанка са Трампом, јачање међународног угледа, можда и слика за Инстаграм уз звуке фанфара. Ипак, како открива Марио Зна, Вучића на Флориди није чекала црвена простирка већ хладан туш – метафорички, али и дословно, с обзиром на пешкир виђен око његовог врата у авиону за Београд.
Ide niz: Kako je Vučić „deportovan“ iz SAD.@predsednikrs sinoć nije pozlilo na Floridi, on je ispaljen, odbijeno mu je čak i fotografisanje sa najnižim čelnicima republikanaca dok je fotografiju sa @RudyGiuliani na kvarno napravila Suzi
Koliko god da je koštalo 👇 pic.twitter.com/PBSXebvoYE
— Mario ZNA (@MarioBojic) May 3, 2025
Марио Зна у свом низу на X-у открио је да Вучић није успео да освоји ни подрумски ниво Трампове пажње. Уместо Трампа, добио је Рудија Ђулијанија – и то уз помоћ своје саветнице Сузане Васиљевић, која је, по свему судећи, ову фотографију организовала као конобар аутограм. Чак и нижи републикански званичници, који обично не беже од камера, нису показали интересовање за председника Србије.
Ако ову епизоду анализирамо кроз призму међународних односа, Вучићева посета представља класичан пример “псеудодипломатске илузије” – термин који би академска заједница могла да користи за ситуације у којима политички актер пројектује значај који му други актери не признају. Ова стратегија, у основи базирана на вербалној инфлацији и визуелном маркетингу, доживела је фијаско када је стварност закуцала на врата хотелске собе у Мајамију.
Званично објашњење за нагли повратак из САД јесте да је Вучићу “позлило”. Невоља је само у томе што ниједна од савремених флоридских болница – познатих по изузетно високим ценама, али и још вишем квалитету – није искоришћена за лечење. Уместо тога, Вучић се одлучио за лечење у авиону, уз помоћ кабинског особља. Да није трагично, било би комично.
Ова посета није изоловани инцидент већ део ширег феномена – Вучићеве кризе међународног идентитета. Док су лидери попут Орбана, Мелони и Букелеа успешно позиционирани као суверени ауторитети са глобалним утицајем, Вучић остаје у зони политичке лиминалности – нити Исток, нити Запад, нити озбиљан, нити забаван. Нема харизму за подкасте, нема тежину за самите.
Подсећања ради, већ је био одбијен од Такера Карлсона у Будимпешти, а сада и од Трампа у САД. Ускоро, ако настави овим темпом, могао би да буде одбијен и у холу РТС-а.
По повратку у Београд, Вучићу не преостаје много. Можда ће поново затражити пажњу Урсуле фон дер Лајен – уз свеж букет европских флоскула – или ће, уколико му здравље то дозволи, резервисати лет за Москву уколико му лекари не нареде да “мирује”.
