Прочитај ми чланакПрошло је шест месеци од када је Стефан Хрка изгубио живот под бетонском надстрешницом на реконструисаној Железничкој станици у Новом Саду, а више од осам година од смрти Миломира Миливојевића у експлозији у фабрици "Милан Благојевић" у Лучанима. Два трагична случаја, две различите несреће, али иста позадина – системска неправда и корупција. Уместо правде, породице жртава месецима и годинама су изложене тортури, притисцима и покушајима да се њихова борба за истину угуши. Нису пристали на тишину, нису пристали на лаж, а заузврат, држава их је осудила на године понижења и борбу без краја.
У разговору са Милованом Миливојевићем, оцем младића који је пре осам година страдао у експлозији у фабрици „Милан Благојевић“, постаје јасно колико је правда у овој земљи спора, селективна и болна.
Иако већ годинама чека истину и одговорност, Милован не посустаје. Отац који не тражи освету, већ истину, отац који је постао симбол борбе против неправде у систему који покушава да ућутка оне најповређеније. Његова снага не долази из беса, већ из љубави према сину којег није могао да спаси, али којег не жели да изда – ни за живота, ни после смрти.
Ово је прича о младићу који је страдао због немара и корупције и о његовом оцу који ниједног дана није престао да се бори за правду.
„14. јула ће осам година како је мени дете изгорело пред мојим очима. То је толико тешко, 158 пута сам се појављивао у суду у Ивањици. Наша корумпирана држава је директора „Наменске“ Радоша Миловановића држала 40 година на том месту, он је толико био моћан да ради шта хоће. Он је мене три пута тужио, па чак и моју ћерку. После свега, агонија се наставља у Крагујевцу. Покушавају на све начине да суђење пролонгирају да би одустао, али ја нећу одустати. Ни мртав нећу одустати. Ћерка и унука су ту, моју борбу ће неко наставити,“ започиње своју болну исповест Милован Миливојевић, отац настрадалог младића.
Отац настрадалог младића објашњава да у случају смрти његовог сина нема никаквих нејасноћа, све је, како каже, кристално јасно и доказано. Молио је суд у Крагујевцу да изрекне пресуду и коначно стави тачку на болну причу која траје већ осам година. Све што жели јесте да се ова агонија, која траје упоредо с тугом, коначно заврши.
„Никад срећан нећу бити, али би ме трачак среће огрејао када би се ово завршило. Да могу мом детету да станем испред гроба и кажем : “Није те тата продао, није те издао, није те спасио, али не могу да дозволим да га прогласе кривим”. То ми је највећа бол, мртви су криви, мртва уста не говоре. Не могу то да дозволим, директор је причао како је мој син крив, како је мој син шутнуо буре, како је мој син убио сам себе и колегу. То је нешто што не могу да поднесем, гледао сам својим очима, да могу бар колико толико да будем миран. Али нећу да стоји љага та на детету од 25 година. Бол да обришем не могу, али постоји нада“, каже неутешни отац.
Годинама без пресуде, без правде и без права на тугу, Милован Миливојевић се сваког дана бори са истим питањем, како живети с неправдом која траје дуже од саме трагедије? Не тражи заборав ни утеху, већ право да свом детету погледа у гроб без осећаја да га је издао.
„Осам година живимо у паклу. Ништа не можемо, руке су нам везане. Ипак, до последњег дана ћу се борити за мог сина. И после моје смрти, борба ће трајати. Желим да се ово оконча, али уместо тога, они нас само уништавају. То је, како ја видим, државни пројекат“, објашњава наш саговорник.
У међувремену, директор „Наменске“ Радош Миловановић, коме се судило за трагедију, је преминуо. Како су након његове смрти писали медији, током мандата Миловановића погинуло је више од 20 радника. Осим њему, суди се и руководиоцу погона Ракетна горива – Владимиру Лончаревићу и Томи Стојићу, руководиоцу сектора „Безбедност и заштита на раду“.
„Приморана да напусти Србију“
Са друге стране, Дијана Хрка, мајка Стефана Хрке, данас није у Србији. Уместо да сину упали свећу и стоји међу онима који памте и траже истину, била је приморана да оде, не због туге, већ због страха за сопствену безбедност.
И то је лице ове борбе, родитељи који, поред неизмерног бола, постају мете само зато што не пристају да забораве. Њено одсуство говори све о земљи у којој се трагедије не признају, већ заташкавају.
„Ја нисам у земљи и јако ми је тешко, нећу данас детету запалити свећу, нећу бити у Новом Саду са њима свима. Јако ме то много боли, боли ме што је наш систем такав какав јесте, корумпиран. Уопште не знам да ли ће се правда задовољити у Србији. Јел видите да они хапсе невину децу, да хапсе студенте, а не хапсе људе за надстрешницу, што је најгоре. Не верујем нашем систему, не верујем мојој држави, не верујем полицији, не верујем никоме. Заиста сам разочарана и очајна, ево шест месеци да нико није саслушан, да тај исти Стартинг суди нама, уместо њему да се суди, то не могу да схвати. Да су они Нинића, једног часног човека, оптужили за нешто. Не верујем нашој држави, тражићу правду на неком другом месту“, рекла је Дијана Хрка, гостујући на ТВ Нова.
