Студентске блокаде и даље трају. Млади корачају улицама Београда и других градова у тишини, али са снажним унутрашњим гласом. Као некадашњи Диоген, који је усред бела дана шетао с упаљеном свећом тражећи човека, и данашњи студенти трагају за истином и правдом у друштву које је одавно изгубило и светлост и правце. Њихова свећа није воском заливена, већ сачињена од идеала. Она гори упркос напорима власти да је угасе лажима, сатанизацијом и прогоном.

Власт их представља као деструктивне елементе, као изманипулисане извршиоце нечије туђе воље. Истовремено, врх Српске православне цркве, некада уточиште за оне који страдају, овога пута не доноси свој став већ у блажем облику преписује одлуке врха власти. Много блаже, али једнако недвосмислено. Академска заједница је подељена: једни професори дају подршку, други их оптужују, а трећи страхују да се иза студентског протеста крије нешто „мрачније“, некаква „неман“.

А шта се догађа на Медицинском факултету у Београду? Наш извор са те високошколске установе доставио нам је одлуку о иступању из штрајкачког одбора управе факултета, коју је упутила доцент др Ирена Вуковић. Реч је о званичном имејлу, који је она послала члановима своје катедре и управи факултета. Имејл преносимо у целости, у дну текста.

Имејл доценткиње Вуковић недвосмислено показује личну и професионалну храброст, доследност у подршци студентима, као и снажну жељу да се очува професионални интегритет. Њене речи о Хипократовој заклетви и незаконитом смањењу плата заслужују пажњу и поштовање. Она не пристаје на симулацију подршке и лажну солидарност. Напротив, показује да разликује суштину од форме и не жели бити део борбе у којој се фактички не стаје уз студенте.

Ипак, редакцију је овај имејл и благо заинтригирао. Наиме, у њему се наводи да је доцент др Ирена Вуковић редовна на својој субспецијализацији из алергологије и клиничке имунологије. Та субспецијализација, како је познато, јесте део наставног програма и подразумева обавезно активно присуство и наставу.

Имајући то у виду, редакција Србин инфо, контактирала је доценткињу др Ирeну Вуковић и поставила јој неколико питања:

1. Како објашњавате то што сте, с једне стране, били за апсолутну обуставу наставе, а с друге стране редовно похађате субспецијалистички програм који такође представља вид наставе?

2. Да ли сматрате да је у реду да студентима шаљемо поруку о солидарности, а истовремено сами учествујемо у деловима наставе који нас се лично тичу?

3. Да ли сте, можда, добили сагласност неких инстанци да похађање субспецијализације не представља „кршење“ штрајкачке дисциплине?

4. Како гледате на ситуацију у којој други наставници обустављају све активности, док се Ваше наставне обавезе настављају несметано?

5. И на крају — шта је, по Вама, граница доследности у овој борби?

   Одговор који смо добили од доценткиње др Ирeне Вуковић, ма колико био формално доследан, разоткрива једну дубљу, узнемирујућу слику о лицемерју дела професорског кадра. Док се студенти у блату политичке репресије боре за основна академска и грађанска права, неки од оних који би требало да их воде и штите, подржавају само на речима — или у најбољем случају, делимично.

   Доценткиња Вуковић, као и други који похађају своје субспецијализације, наставља да учествује у процесу наставе који њој лично користи, док истовремено заговара потпуну обуставу наставе за студенте. Упитан је интегритет такве позиције. Како се може позивати на Хипократову заклетву и солидарност, а притом настављати своје академско усавршавање, док се студентима ускраћује и најосновнија подршка?

   Аргумент да „субспецијализација није у блокади“ звучи као техничка формула за морално повлачење. Није поента у томе шта је формално у блокади, већ шта је праведно и доследно. Ако заиста верујемо у борбу, онда у њој учествујемо без калкулације. У супротном, солидарност постаје симулација — нешто што се изговара на зборовима, али у пракси пажљиво дозира и прилагођава личном интересу.

   Студентима се, с једне стране, шаље порука: „Одреците се испита, ризикујте годину, покажите карактер.“ А с друге стране, они који имају загарантоване плате, стабилан статус и институционалну заштиту — не одричу се ничега. Напротив, настављају са својим напредовањем, у комфорним учионицама и без икаквог ризика.

   И то је срж проблема. Академска заједница не може остати подељена између оних који верују у заједничку жртву и оних који практикују селективну побуну. Професори који иступају у јавност и гласно говоре против неправде заслужују поштовање. Али они који се заустављају на пола пута, који протестују само онолико колико не угрожава њихов напредак, заправо урушавају ауторитет саме те борбе.

   Можда је време да се постави јасно питање: ако студенти могу да ризикују целу годину, зашто један доцент не може да ризикује један семестар субспецијализације? Ако они могу данима да спавају на бетонским плочницима, зашто се они на катедрама не могу одрећи пар удобних предавања?

   Лицемерје под капом академског ауторитета: како су они који су терали студенте на ћутање постали њихови „заштитници“

   Током пандемије ковида-19, Медицински факултет у Београду био је једно од жаришних места спровођења рестриктивних мера према студентима. Обавезне маске, забрана уласка без потврде о вакцинацији, условљавање приступа настави и испитима — све су то биле реалности студената медицине које се не смеју заборавити. Ове мере нису само спровођене у складу са државним директивама, већ су их често гласно подржавали и спроводили сами професори.

   Међу њима се, по сведочењима више студената и извора блиских факултету, налазе и нека од данас најгласнијих имена у штрајкачком одбору Медицинског факултета. Управо они су, према наводима из интерних докумената и електронске преписке, захтевали стриктну примену мера, а студентима који су одбијали вакцинацију саветовали да „преиспитају своје место у здравственом систему“.

   Током 2021. године, неколико студената који су желели да наставе наставу, али су били невакцинисани, жалили су се да им није омогућен рад у лабораторијама, чак ни са негативним тестом. Један од њих, који је желео да остане анониман, пренео је да му је професор дословно рекао: „Можеш бити лекар само ако верујеш у науку — а то значи вакцинација.“ Та изјава сама по себи носи импликације дискриминације и идеолошког условљавања.

   Данас, исти ти људи потписују саопштења о „бруталности власти према студентима“, позивају на „поштовање аутономије“, а из јавних наступа их не изостаје реч „слобода“. Али где је била та слобода када су студенти били уцењивани, када им се претило губитком године, када им се условљавала диплома?

   Врхунац ироније је у чињеници да управо они који су вршили притисак сада говоре о притиску. Они који су ћутали кад су студенти трпели, сада држе говоре о храбрости. Њихова подршка делује као прорачуната, накнадна интервенција у тренутку кад је већ касно да се сакрије сопствена прошлост.

   Неки од професора, ипак се никада нису експлицитно придружили ковид репресији, али су ћутали. А у времену наметнутог једноумља, ћутање такође говори.

   И овде не говоримо о медицини, него о моралу. Јер чак и ако се прихвати да је вакцинација била нужна (а то и јесте став великог дела научне заједнице), начин на који је наметана студентима био је супротан свакој педагошкој етици. Није било дебате, није било слободе избора, није било поштовања индивидуалног интегритета.

   Сада, док студенти стоје испред капија факултета, док се у тишини боре за своје место у друштву које их не слуша — појављују се исти они који су их некада терали да ћуте. И то називају „борбом за образовање“.

   Истинска солидарност не подразумева само потписивање писама подршке или појављивање у медијима. Она подразумева жртву. Одрицање. У овом случају — можда и напуштање субспецијализације, као у случају доценткиње др Ирeне Вуковић. Јер ако се од студената тражи блокада и жртва, како се онда може оправдати континуитет у личној настави и професионалном напретку?

   Неки би рекли — време је за катарзу. Али катарза долази тек после признања. И покајања.

   Подршка студентима, херојима данашњице и стоп лицемерју академске заједнице и Универзитетских професора!

   Имејл доценткиње Ирене Вуковић, достављен члановима управе и њене катедре:

   Поштовани,

   Овим путем Вас обавештавам да повлачим своју сагласност за улазак у штрајк са претходног гласања.
   У наставку текста, иако то од мене није тражено, осећам потребу да образложим своју одлуку.
   Моја подршка студентима (нашег и других факултета) у њиховој борби, која је уједно борба свих нас за живот у законом уређеној држави, је од самог почетка јавна, како лична, тако и професионална и без резерве.
   У складу са тим била сам члан иницијално формираног штрајкачког одбора у жељи да, по први пут, ми као наставници станемо раме уз раме са нашим студентима који трпе немерљиве притиске и насиље само зато што се боре за утврђивање одговорности за пад надстрешнице у Новом Саду, која је усмртила 16 људи.
   На моју велику жалост, управа нашег факултета која само формално пружа подршку студентским захтевима од првог дана, дефинисала је током најављеног штрајка минимум процеса рада који се у сваком смислу коси са студентском блокадом и њиховим захтевима. Из тог разлога више нисам део штрајкачког одбора, нити сам за штрајк у коме (још увек!) није дефинисано да ли ће се и на који начин испити одржавати (ставка 12 у мејлу који сте нам проследили), а што је, сложићете се, од изузетне важности.
   Kада је о инспекцији реч, молим да буде евидентирано да сам тренутно и до даљњег на кружењу у оквиру субспецијализације из Алергологије и клиничке имунологије и да из тог разлога често нисам физички присутна на свом радном месту. Сагласност за овај вид усавршавања добила сам од своје катедре и МФУБ, пре почетка студентских блокада и најављеног штрајка.
   Здравствена делатност лабораторије за имунологију ће се одвијати као и до сада, у пуном капацитету, јер сви смо ми положили Хипократову заклетву, иако су неки то у међувремену заборавили.
   Последње, али не најмање важно, искористила бих прилику да подсетим да је осетно умањење плата наставног особља у фебруару и марту против закона и јасан показатељ циљева људи који, нажалост, још увек „воде“ ову државу.

   Срдачан поздрав,
   Ирена Вуковић

    

Извор: Србин инфо