Прочитај ми чланакУ потезу који је многе изненадио, председник Сједињених Америчких Држава Доналд Трамп објавио је да су Хути из Јемена пристали да прекину нападе на америчке бродове, а заузврат ће САД зауставити бомбардовање јеменске територије.
На први поглед, делује као корак ка деескалацији сукоба у региону, али чим се загребе испод површине, открива се читава мрежа нелогичности, тајних канала и геополитичких калкулација у којима су – поред Хутија и Американаца – очигледно укључени и Иран, Оман, а могуће и Русија.
Шта је Трамп рекао – и зашто звучи неуверљиво?
Током обраћања које је уследило након разговора са канадским премијером Марком Карнијем, Трамп је изјавио да је постигнут договор с Хутима. Према његовим речима, Хути су „обећали“ да више неће изводити нападе на америчке бродове, а САД ће заузврат обуставити ваздушне ударе на јеменску територију.
„Хути су рекли да не желе више да се боре. Поштујемо то. Зауставићемо бомбардовање“, изјавио је Трамп, према извештају Ал Џазире.
На површини, ова објава делује као деескалацијски потез. Међутим, готово истог дана портпарол Хута демантовао је било какав договор и поручио да ће „напади на бродове у
Црвеном мору и даље бити легитимна мета све док траје агресија на Јемен“. Реч је о још једном у низу примера у којима амерички председник даје изјаву која одјекује као сензација, али врло брзо бива оспорена или замагљена.
Збуњени новинари и посматрачи покушали су да схвате ко је и када заправо преговарао. Одговор је – Оман. Министарство спољних послова Омана саопштило је да су у њиховој земљи заиста вођене „неформалне консултације“ између представника САД и Хута, посредством иранске дипломате. Споразум је, наводно, део ширих договора о смањењу тензија у Црвеном мору.
То је изазвало додатну конфузију- САД нису потврдиле присуство званичних представника у Оману, док ни Хути нису признали ниједан елемент споразума.
Све изгледа као сценарио у којем је постигнут неформалан и крхак „тихи договор“ – довољно нејасан да га свака страна тумачи како жели.
Где је Русија у овој причи?
Ту долазимо до кључног момента- Русија. Ратни дописници и стручњаци са Блиског истока, укључујући и Јурија Котенока, спекулишу да је управо Москва била тиха спона у преговорима. Имајући у виду блиске односе са Ираном – кључним спонзором Хута – као и партнерске везе са Оманом, Русија има савршену позицију да се појави као тихи посредник који „поравна“ ствари у позадини.
Такав сценарио одговара свим странама:
Русија демонстрира своју дипломатску тежину и позицију силе помирења на Блиском истоку;
САД, кроз Трампа, могу да представе „мировни пробој“ пред домаћом публиком без директног учешћа у компромисима;
Иран добија индиректно ублажавање притиска;
Хути задржавају могућност напада када то желе, али без додатне ескалације.
У том светлу, Трампова изјава није ни лажна ни потпуно истинита – већ политички пласирана полуистина у функцији тренутне реторике.
Багдасаров: САД и Иран – ћорсокак преговора
Додатни слој сложености у целу причу додаје и анализа Семјона Багдасарова, руског стручњака за Блиски исток.
Он тврди да су преговори између Вашингтона и Техерана дошли до ћорсокака, јер су амерички захтеви према Ирану били „нереално високи“, док израелски лоби утиче на Трампово окружење и гура ка радикализацији ситуације.
У том контексту, евентуална деескалација са Хутима може бити само покушај да се „олакша притисак“ у једном сегменту, док се на другом фронту – према Ирану – затеже обруч.
Багдасаров упозорава да ће циљање инфраструктуре, попут недавног удара на луку Шахид Раџаи, постати нова стратегија америчких снага. Овакви удари имају двоструки ефекат – уништавају привредне ресурсе Ирана и истовремено изазивају социјалне потресе и протесте у земљи. Тако САД не улазе у директни рат, али посредно слабе Иран и његове савезнике.
На крају, Трампов „договор“ са Хутима изгледа као део много шире слагалице. Могуће је да се не ради о класичном мировном споразуму, већ о делу ширег геополитичког пакета у ком су укључени:
смањење притиска на америчке снаге у Црвеном мору,
балансирање односа са Израелом,
контрола цена нафте (јер напади на бродове подижу цене),
и тиха координација са Москвом и Техераном.
Ако се у наредним данима напади заиста смање – то ће значити да је нека врста „међусобног разумевања“ ипак постигнута. Међутим, ако Хути наставе да гађају бродове – то ће бити доказ да ни Трамп ни Оман ни Русија нису успели да помере карте.
Блиски исток никад није једноставан, а ова епизода то само потврђује. Једна изјава, три демантија, два посредника и мноштво геополитичких слојева – све то указује на оно што стручњаци одавно говоре- на Истоку ништа није онако како изгледа на први поглед. Трамп можда јесте објавио „договор“, али тек ћемо видети да ли га ико заиста поштује.
