Проблем са изменом оптужнице у случају Милице Стојановић (20) - девојке из Јакова која је аутомобилом пробила студентску блокаду на Новом Београду и том приликом тешко повредила две особе - није у томе што је новом квалификацијом казна битно умањена: оптужнице се прецизирају, није први пут.

Проблем није ни у томе што се изменом оптужнице минимизира чињеница да је неко свесно одлучио да употреби своје возило као оружје: толико људи гине у саобраћају сваког дана, па нико не виче „убиство, убиство“.

Проблем није ни у томе што тужилац који је преузео предмет и променио оптужницу није у елементима и последицама кривичног дела видео разлог за предлагање притвора: пуцање лобање оштећеном није свима подједнако потресно и узнемирујуће.

Проблем није ни у томе што је притвор осумњиченој због тога укинут: притвор је мера обезбеђивања присуства окривљеног процесу/истрази и мера којом се штити интегритет поступка од потенцијалних утицаја окривљеног.

Проблем није ни у томе што је претходни поступајући тужилац промењен кад је комплетирао оптужницу: приоритети поступајућег тужилаштва варирају, шеф тужилаштва мора као „менаџер“ да процени где је потребно повећати капацитете и у ком тренутку.

Проблем није ни у томе што је та дефакто „смењена“ тужитељка подржала студентске захтеве једним доста лаганим (и законом дозвољеним) чином протеста испред свог радног места: тужиоци су и грађани и имају право да износе своје ставове, под одређеним околностима.

Проблем није ни у томе што је предмет преузео тужилац који је заменик „шефу тужилаштва“: с обзиром на осетљивост предмета, логично је да га ради један од најодговорнијих у хијерархији те организације.

Проблем није ни у томе што нови тужилац, због своје заменичке функције, нема редован број предмета у раду: тим боље, моћи ће снажније да се концентрише на овај.

Проблем није ни у томе што је његов колега веома сличан случај – гажење студенткиње Соње Поњавић на раскрсници код Вуковог споменика – квалификовао као убиство у покушају: различити тужиоци дају различита виђења предмета, на крају суд одлучује.

Проблем није ни у томе што је тај колега тужилац, који није пристао на ублажавање оптужнице, пребачен у одељење за високотехнолошки криминал: понављам, тужилац најбоље види ко где треба да припомогне.

Проблем није ни у томе што је окривљена наводно покушала самоубиство у притворској јединици а да за то нико у систему казнено-поправних институција у Србији није одговарао: у притворима смо имали и убиства, па ником ништа.

Проблем није ни у томе што оваква одлука шаље поруку некажњивости тешких и учесталих кривичних дела којих је – тако је пребројао ЦИНС – било више од 90 од децембра 2024. године: тужилаштво не шаље поруке, тужилаштво је орган истраге…

Проблем је, аман, што вам нико више ништа не верује.

Грађани не верују ни тужиоцу Стефановићу, којег је задесило то да буде шеф централног српског тужилаштва у позним данима диктаторског режима који тоне у колективни злочин, састављен од мора мањих злочина које гледамо свакодневно. Грађани не верују ни тужиоцима Вишег тужилаштва, међу којима – као и међу новинарима, лекарима, па чак и политичарима – има и оних који добро и савесно раде свој посао. Сукцесивно, грађани не верују ни судовима, који су за њих део истог корумпираног правосуђа. Не верују ни вештацима, ни адвокатима, ускоро неће веровати ни сведоцима. Кад на крају престане да се верује жртвама – ту је крај разуму, ту почиње зверињак.

Мени се понекад чини да тужиоци и судије (част изузецима) не разумеју просту чињеницу: правосуђе није само себи сврха, оно је интегрални део друштва којег нема без права и правде. Зато је оваква, измењена оптужница и последице које промењена тужитељка трпи, опомена свима нама, а њима је – позив на побуну. Ако се она не деси ускоро – неће бити више шта да се одбрани.

Извор: nova.rs

Ознаке: гажење, Милица Стојановић, Ненад Стефановић, студенти