Прочитај ми чланакПротеклих недеља, а нарочито откад су студенти објавили захтев за расписивање ванредних републичких избора, све је више гласова који покушавају да релативизују њихов вишемесечни труд који је потпуно оголио карактер режима и показао да је одавно зрело за промене.
Све се гласније чују поједини аналитичари из јавног простора који указују на техничке проблеме, правећи разноразне историјске паралеле: студенти немају инфраструктуру за изборе, студенти нису организована групација, ко ће бити на листи, то је све наивно замишљено итд.
Као да студенти не знају у каквој су ситуацији, али истрајавају, јер оваква друштвена поставка заснована искључиво на корупцији и намиривању интересних тајкунских, картелских и криминалних група води друштво у пропаст, а одговорне амнестира.
Изгубиће годину? Па? Треба ли да се сада повуку и да кажу ништа није било, ништа неће бити и враћамо се сви срећни на старо. То је неприхватљиво. Треба ли да заврше студије, а онда да траже везу за било какав посао, или да плачу на затвореном тржишту ако су се упустили у неки предузетнички подухват?
Да слушају приче како се плаћају провизије и како се траже плаћена летовања и школовања деци представника власти од разних фирми? Да је вредност њихове дипломе упитна, јер неки је купе па добију посао у државној управи без труда и знања? Да пређу преко најстрашнијих увреда? Да ли је то њихова будућност са којом треба да се помире?
Одмах су скочили и неки опозициони представници да се жале како није добро да се овако наступа, да они имају право да изађу на изборе итд. Све неке немуште речи. Неки од њих би и хтели да се све остане исто, бар до краја овог скупштинског сазива, да иду плате и апанаже из буџета по посланику.
Први се јавио онај доктор теоретичар завере, да му не покваре посао. Други се ангажују само за сликање, испред затвора и слично ако може на петнаест минута, после нестану. Част изузецима. Ако су започели протесте после трагичног догађаја у Новом Саду, нека наставе са својим активностима, па макар окупили и сто људи. Брани ли им ико?
Представници режима активно подривају бунт и изношењем лажи најпримитивнијим речником засипају медијски простор. Нашли су модел финансијског притиска на универзитетске раднике, али они се некако држе јер је подршка студентима јача. Они професори, лажни душебрижници, а нема их ни петоро, доказују да просветитељски посао није за њих, па када се не стиде нека наставе на тржишту своју пропагандну активност.
Председник Србије се искључиво обраћа својим тврдокорним гласачима и најављује да прелази на страну покрета који се формира као Скадар на Бојани, и који је регистрован на адреси неке шупе, ако је уопште цела та прича о новој политичкој организацији реална. Тиме би се самостално одрекао своје главне улоге, а то је да изражава јединство Републике Србије.
У међувремену константно прети уз помоћ својих плаћених митингаша, студентима, професорима и свим другима који му западну за око, а пропагандни штаб процени да тако ваља. Уосталом, његове изјаве су изгубиле на значају јер их чине контрадикторне информације, тако да се из изреченог више ништа смислено не може разазнати. Његове изјаве стварају атмосферу неповерења и дефетизма са идејом да се сви повуку са политичког терена и оставе га само њему и његовој дружини.
За то време распад и анархија се види на свим местима, свако ради шта хоће, а ако је из власти пролази некажњено.
Саобраћајна култура је испод сваког нивоа, стање улица и путева је катастрофално, упркос пропаганди да се нешто ради и гради, рокови више не постоје, картели који су присутни у свим областима подигли су цене у небеса јер власти одговара већи ПДВ… да не набрајам даље. Корупција је постала неподношљиво тешка и скупа, а уместо демократије имамо аутократију.
И шта сад, студенти треба да стану, да кажу ето мало смо пробали? Зашто би то урадили?
Сад, кад је најтеже потребно је да их подржимо, а не да наседамо пропаганди режима и амбицијама разочараних појединаца који су еуфорично подржали блокаде, а сада, неприхваћени, почињу да им налазе замерке. Крајње је време је да се сви заједно изборимо за боље друштво, у што равноправнијом изборним условима, ко како може, и то баш у складу са Студентским едиктом.
