Прочитај ми чланакАко је тачно оно што нам минуле две недеље говори више извора из различитих сфера државне управе, правосуђа и политике, Синиша Мали заправо је виновник скандалозног покушаја криминалне предаје зграде Генералштаба у руке породици Трамп, мимо свих српских закона и прописа, са јасним примесама корупције.
Ако су, понављам, тачне информације које и ја и моје колеге новинари „Нове“ имамо о овом предмету, који је у обради тужилаца из одељења за организовани криминал (ТОК), постоје у најмању руку основи сумње да се овај министар – чије службовање у различитим аспектима Вучићеве олигархије траје малтене од почетка – макар саслуша. Да је Синиша Мали црна рупа корупције у Србији „Нова“ је констатовала још почетком месеца, након што је КРИК објавио како плаћа школарину деци. Та прича само је потврдила сазнања која су објављивана још за време његовог мандата на челу престонице. О њима је говорила и бивша супруга министра, током бракоразводне парнице. Тада је, сећате се, Марија Мали пренела речи супруга према којима је он сам признао да је организовао рушење у Савамали. Рецентније, недељник „Радар“ на српској медијској сцени практично је „дебитовао“ снимком разговора Небојше Шурлана и министра, који се тиче „помоћи“ у изградњи једног стадиона.
А то је само врх леденог брега.
Шта је, заправо, кључни проблем? Од Савамале до Генералштаба, улога министра у механизму власти Александра Вучића толико је дубока, свеобухватна и капиларна да ју је немогуће посматрати независно од Њега. Зато, постоји сумња да је Синиша Мали виновник овог и других тешких кривичних дела, али не постоји сумња – већ моје чврсто уверење – да је министар веома непријатан сведок истих тих дела. Сме ли такав сведок да добије прилику да о њима сведочи? Сме ли тај виновник да буде макар осумњичен? И какве све то, на крају крајева, последице може да има по Вучића, СНС, Владу Ђура Мацута и Србију?
У нормалној земљи – заправо било којој европској која није Србија, ево рецимо у Црној Гори – ово би била тема данас, сутра и сваког следећег дана док случај не добије правосудни епилог. У некој демократији озбиљнијој од црногорске – рецимо хрватској, не мора се чак ићи ни даље од региона – Влада би пала још прошле недеље. У најразвијенијим демократијама, сва ова лица била би изопштена са озбиљне политичке сцене, а провели би значајан период својих живота у судницама.
Србија, међутим, није демократска земља него симулакрум правне државе, заробљен од стране једне групе лица која се лажно представљају као државни функционери, политичари, бизнисмени и обавештајци, а заправо су карике у тој групи, и више од тога – њихова позиција у поменутој групи важније је од сваке друге њихове јавне или приватне функције. Зато у нашем случају сав терет ове комплексне акције обнародовања корупције пада на леђа медија и – тужилаштва. Како ТОК поступа ових дана немогуће је сазнати из те институције. Делом, то је оправдано: овако осетљив поступак мора се штитити од бочних утицаја моћних људи који су њим обухваћени. С друге стране, ТОК на овај начин себи чини медвеђу услугу: јавност не може да тражи темељну истрагу и праведне казне ако о њој (истрази) и њима (виновницима и сведоцима) не зна ништа.
То је, уједно, позиција у којој се цела Србија данас налази: будућност ове земље ван је руку њених грађана, одлуке се доносе далеко од погледа јавности, и све то више подсећа на закулисни договор о купопродаји неке компаније него на транспарентне, законски образложене и демократске процесе.
Судбина Србије одлучује се, тако, „шото воће“, у „то глуво литње доба“. У по бота када паса, чућемо ко ће пропевати.
