Ако и када председник Србије Александар Вучић одлучи да склони бившег ватерполисту Александра Шапића, пратећа камарила његовог апарата, укључујући и бвшу администрацију, чупаће се узајамно за ревере. Из искуства знамо колико је тешко новоизабраним политичарима на кључним местима да изађу на крај с добро сталоженом и организованом бирократијом и технократијом. Практично једина заједничка “идеја”, најнижи заједнички именитељ, који им преостаје кад констатују непремостиве разлике јесте уграђивање. Кључно питање је само колико су једни спремни да уступе другима и по коју цену.

Београд је у својој историји доживљавао свашта, да сад не улазимо у то. Српска престоница никада раније био сведена само на улогу „монете за поткусуривање“, као у време новорадикалаца. Идејна блискост парадоксална је само наизглед. Мора бити да то има неке везе с природом „идеја“ о којима је ту реч. „Идеје“ очигледно нису политичке, (СНС их и нема) програматске или идеолошке природе, јер иначе то „зближавање“ не би ишло овако лако. Пустимо, дакле, „идејну блискост“ по страни. Очигледно је да је о нечему другоме ту реч и Александар Шапић то зна, али и онај који га је поставио на то место.

Политичке бабе-трачаре по београдским сокацима верују да се он некоме озбиљно замерио. Тако се и понаша. А био је за „оне“ безгрешан и веран, користан и практичан. Своју београдску „базу“ ширио је пажљиво, клијентелистичким приступом, наравно. А „идеја“ да „ту буде“ Шапић је у ствари мотив око кога је ова чудесна саборност и постигнута: моћ и еквиваленти моћи, пре свега новац, ако може готов и неопорезован. Питање је сасвим баналне природе: где су наше паре кад су они Београд узели у своје руке и како се ко ту тали уграђује. Недавна конференција градоначелника Београда Шапића даје назнаке да се неке ствари можда полако мењају. Он је у обраћању за медије, између осталог, рекао да му смета недодирљиви Ћациленд, „ударио“ је на Николу Селаковића, Социјалистичку партију Србије, али и обелоданио да је одбио да се прикључи Покрету за народ и државу који је основао председник Србије Александар Вучић.

Он је навео да захтев за постављање споменика Драже Михаиловића „стоји“, а онда је прозвао Министарство културе на чијем је челу Никола Селаковић.

– То стоји код њих, а немају храбрости да кажу да не дају да се споменик Дражи Михаиловићу постави – рекао је он.

Градоначелник је нагласио да га не погађа то што се, како каже, његове иницијативе често игноришу или присвајају други. Он је навео да „једни игноришу, а да други фалсификују“, али да је на то „већ навикао“. Шапићу је свечано свеједно шта можда осећају грађани српске престонице. У Београду ништа није направио, а чак је и оно што је можда покушао да окрпи напослетку је остало у дроњцима, што само сведочи о изузетно лошем квалитету радова, а пре свега о сумњивом избору извођача који су те послове обављали на „највећем градилишту у Србији“. А градски околиш, куд год се окренеш све сама пластика и нешто мало стакла, али од грађевинарства је створен изузетно моћан бизнис и слатке и лепљиве милијарде евра просто пљуште. Београд је случај када се она народна „упала му кашика у мед“, слободно може буквално применити.

Трагедија се понавља као фарса. Само што се овога пута збива на улицама Београда. Зато Шапић на конференције за медије долази донекле поквареног расположења. Ајде, добро, што се мора – мора се. Али, потребна је храброст да се једном градоначелнику, притом ноторно набуситом укаже да му негде није место, упркос свим протоколима. Међутим, уклањање Шапића из политике ускратило би му низ предности у рекламно-маркетиншком послу, а похлепни конкуренти из СНС чекају иза угла.

Извор: direktno

Ознаке: Александар Вучић, Александар Шапић, градоначелник Београда, СНС