Прочитај ми чланакНије ни први, али ни последњи пут да председник Србије користи непримерени речник у обраћању јавности. Човек који јунацима зове оне који нападну једну девојку бејзбол палицама... Потпуно одсуство емпатије, уз неизбежни цинизам, Вучић је показао и када је оца радника који је погинуо у експлозији у фабрици муниције покушао да утеши речима да његов син "није радио на манекенској писти, него у фабрици оружја". Ту матрицу понижавања и исмевања здравог разума Вучићева власт је задржала и у случају наводне борбе за Србију.
Председник Србије Александар Вучић објавио је нови видео на свом Инстаграму у коме је послао више порука српском народу.
– Ова земља припада нашем народу, ова земља хоће да учи и ради. Ову земљу, нашу Србију, волим више од свега! Никоме је не дамо, живела слободна Србија – навео је Вучић у опису и истакао:
– Ова земља припада нашем народу. Ова земља хоће да учи и да ради. Кад идем у иностранство, идем да браним, колико год могу, овим мојим широким леђима своју Србију коју волим више од свега. Ништа важније од тога нема. А сада ћу да учиним оно што чиним свуда, да развијем барјак слободе, ову нашу српску заставу! Живела слобода! До коначне победе – поручио је Вучић.
Председник Србије је недавно дао и две поприлично паничне изјаве. Изјавио је да јавна исправа због које је згради Генералштаба одузет статус националног културног добра није фалсификована, иако је в.д. директор Републичког Завода за заштиту споменика културе признао да ју је фалсификовао. Стигао је и да позове политичке присталице на блокаду суда, који је притворио осумњичене присталице његове политичке странке што су безбол палицама поломили вилицу студенткињи, која је учествовала у уличном протесту.
Вучић је типични ауторитарни вођа коме смета све што је изван корпуса који он контролише и што га не прихвата за вођу. У том смислу тачно је поређење са Путином. Вучић не може да се помири с тим да наспрам њега стоји неко ко другачије мисли, не може да га прихвати као политичког противника, него га назива непријатељем и мрзитељем Србије. Зато је сасвим разумљиво што се намеће питање са великом дозом стрпње, шта је Вучић још спреман да учини оном „другом“ народу у Србији. Откако је на власти, али и пре тога шири страх међу људима и то му је главни метод владања, да уплаши људе и да представи друштво да је стално на ивици неког сукоба, неке велике несреће, било да се ради о страним или домаћим непријатељима. Фактички, сваки политички процес у земљи представља као напад на земљу, тачније њега.
Досад је Српска напредна странка било политичке, било изборне утакмице увек водила у ситуацији када је имала потпуну контролу над институцијама. Он што Вучића највише брине је што нека истраживања, која круже у јавности, показују да му пада поверење код његових гласача. То су људи који су до сада увек гласали за Вучића зато што цене ону врсту наводне стабилности коју је он доносио у задњих 13 година. Те „стабилности“ у задњих шест месеци нема. Протест у Нишу и грађанска и студентска побуна била је повод да се председник Србије више пута огласи, а у последњем обраћању успео је да најави „контрареволуцију“, прогласи протесте „побуном богатих“. Дакле, да обезбеди довољну количину мржње, потребну за одржавање политичке снаге и рејтинга.
Зато председник Србије са хладним неодобравањем гледа на кукавце сиње, студенте у блокади и оне из опозиције. Зато он позива ПРАВЕ СРБЕ да своје тегобне, мрачне митове, којима доминира очајање, а поруке окончавају у страдању и злу, преобрази у стварност која обећава. За њега, наравно.
