Прочитај ми чланакПре пар дана, у прилогу на друштвеним мрежама, Александар Вучић седи испред тањира у коме су сардине, и евоцира успомене из детињства.
Док прича како је отац њему и брату говорио да треба да једу сардине и јабуке, и да је био мршав и крив као знак питања, у Београду и десетинама других места у Србији студенти и грађани траже ванредне парламентарне изборе и ослобађање политичких затвореника.
Његова бљутава патетична прича у распаднутом, тешко болесном друштву, потврђује да је одлучан у намери да своје погубно, монструозно дело настави. Изборе не жели да распише, јер није сигуран у њихов исход. Зна ко су његови бирачи и колико их је, али сада зна да се променио став грађана, који су, у претходним изборним циклусима апстинирали.
Јасно му је и да ће студенти масовно изаћи на предстојеће изборе, а уз њих ће бити и велики број оних који су до сада сматрали да „су сви исти и да нема за кога да гласају“. Уз њих су и они који су недавно стекли право гласа, док су пешачили од града до града, блокирали своје школе и кроз протесте учили колико је важна лична слобода и колико је неопходно право на правду.
Зна Вучић да они нису подмитљиви ни осетљиви на популистичке флоскуле. Видео је да су се многи припадници нашег народа из Европе срели са студентима, који су возили бицикле и трчали маратон до Стразбура и Брисела. У сусрету са младошћу, лепотом и одлучношћу, доживели су понос и наду да постоји шанса да Србија постане држава закона, људских права и слобода.
На новим изборима многи од њих ће уложити напор да дођу у своја места у домовини, или гласају у конзулатима и амбасадама Србије у државама у којима живе. Све их је Вучић сабрао и збир му није повољан. Због тога ће, вероватно, прибећи стратегији одуговлачења. Верује да ће долазећи летњи месеци многе људе усмерити да се поново окрену себи и својим потребама и жељама.
Планираће одморе и путовања. Професори универзитета ће бити исцрпљени ускраћивањем зарада и другим непринципијелним и неправедним притисцима. Студенти би остали сами, без могућности да спроводе нове акције и преносе нове идеје. По таквом сценарију злочиначког режисера наше пропасти, постепено би се топила подршка, коју студенти уживају, чему би допринео појачан рад његових пропагандних гласила.
Свестан је њихове снаге и зна да не сме да дозволи да се неко од хипнотисаних и ментално заробљених ослободи. Њима је и наменио приче о сардинама, “ студентима који желе да уче“, и „младим херојима“ који бране страначке просторије. Због њих ће свакодневно трчати из студија у студио својих телевизија, неодмерено спиновати, лагати, конструисати теорије завере, и студенте представљати као мрачну силу, намерну да уништи просперитетну Србију.
Себе ће представљати као јунака „без мане и страха“ који је одважно брани. Како би учврстио уверења становника „пристојне Србије“ подићи ће износ минималне зараде и пензија. План му је јасан, провидан и већ много пута примењиван.
Успевао је до сада, и по њему, нема разлога да и овога пута не буде делотворан. Сигуран је да ће бити довољно стрпљив и конструисањем криза, умереног интензитета, скретати пажњу са виталних проблема. Ови који су против њега изгубиће веру у повољан исход своје побуне, постаће нестрпљиви, погрешиће у проценама будућих корака, сукобиће се међу собом, и он ће победити. Другу опцију не сме да разматра.
За њега је губитак избора раван губитку живота. Улог је сувише велики да би могао да прихвати неко алтернативно решење. Више се и не труди да одржи привид пристојности и достојанства.
Експонира се као вођа разбојника који брани плен. Притисак који осећа због побуне грађана тешко подноси, јер не поседује личне потенцијале за рационално сагледавање стварности. Заточен је у својим ирационалним световима, у које је увукао и све нас.
Предуго смо занемаривали ту чињеницу. Данас кад смо схватили, мора да покажемо да смо одлучни да се избавимо. Избори су једини начин да се избегне велика трагедија и општа пропаст.
