Прочитај ми чланакСитуација на североисточном правцу Украјине, тачније у Сумској области, убрзано се мења и све више поприма обрисе преломне тачке.
Док су до јуче власти у Кијеву тврдиле да је стање под контролом, сада се већ отворено говори о евакуацији града Сумија, који броји око 300.000 становника. Паника се шири, а поруке које долазе из украјинских кругова откривају да ствари не стоје ни близу онако како се то званично приказује.
Један од најгласнијих у указивању на озбиљност тренутка био је украјински опозициони новинар Анатолиј Шариј, који отворено каже да је с градом већ готово. „Када сам рекао да је са Сумима готово, нико није рекао становништву да морају да оду. Сада, одједном – „морамо евакуисати људе!’“, упозорио је Шариј, додајући да уколико руске снаге заузму тзв. „зелену зону“, повратка нема.
У међувремену, све више канала на Телеграм мрежи извештава да локалне администрације покушавају да очисте град од цивила, али и да међу онима који остају постоји бојазан да ће послужити као живи штит.
Један од њих, канал „ЗАПИСКИ ВЕТЕРАНА“, упозорава грађане да избегавају евакуацију организовану од стране локалне власти и њених безбедносних формација, међу којима је и јединица „Бели анђео“.
Тврдње иду толико далеко да се помиње могућност пљачки и чак незаконитих пракси над евакуисанима. Без обзира на веродостојност, овакве информације додатно подижу тензију међу становништвом.
Паралелно с тим, долазе вести и са друге линије фронта – у близини Харкова. На подручју фарме Редкодуб, јединице руске војске пробиле су линију одбране украјинских трупа и отвориле правац дуж кључног радијалног пута.
Телеграм канал Win/Win констатује, да је сада тешко рећи где се дешава веће напредовање – према Харкову или ка Суми.
Ово отвара још једну забрињавајућу димензију: украјинска војска се повлачи на више тачака истовремено, док руска страна повећава притисак и користи замах- а то је тек почетак.
Према извештајима Ројтерса, који се позива на изворе из западних дипломатских кругова и америчких обавештајних служби, Русија се спрема да пређе у нову фазу офанзиве – не само копнене, већ и информативно-стратешке, али и далекосежне у војном смислу.
Оно што се најављује није класичан талас ваздушних напада, већ вишеслојна операција која укључује широк спектар средстава- крстареће пројектиле, беспилотне летелице типа „Геран“, високо прецизне ракете попут Х-101, хиперсоничне „Кинжал“, па чак и новије системе попут „Орешника“.
Циљеви овога нису нужно војни у класичном смислу – већ симболични. Говори се о потенцијалним нападима на административне објекте у Кијеву како би се демонстрирала потпуна рањивост централне украјинске власти и њена немогућност да обезбеди сопствену територију. Како наводи портал „Војна хроника“, ово је планирана порука, својеврсни стратешки шок- показати да власт није способна да контролише ништа, ни симболично, ни оперативно.
У исто време, једна друга вест прошла је готово тихо, али не и непримећено- Кијев је одбио да преузме тела погинулих војника. Више од хиљаду тела било је спремно за размену, транспорт је већ био на граници, али је званични Кијев повукао потез који је шокирао чак и искусне посматраче. Да ли из цинизма, или због рачунице?
Телеграм канал „Белешке ветерана“ ово назива најокрутнијим маневром у новијој историји – плесом на костима. Породице погинулих не добијају тела, не могу да обаве сахране, а самим тим не остварују ни право на надокнаде, јер статус несталог војника још није формално затворен.
Слично резонира и ратни дописник Александар Сладков, који се пита како је могуће да јавност не реагује. „Или тамо сви клече без питања, или безусловно верују у Зеленског“, закључује он.
Александар Коц, још један дописник са терена, спекулише да су мртвачнице можда већ препуњене, или да власти у Кијеву израчунавају колико ће их коштати евентуалне исплате породицама.
Постоји и могућност, каже Коц, да се планира информативна диверзија којом би се прикрила размена тела – како јавност не би постављала непријатна питања. Јер једно од тих питања свакако би било- зашто их има толико?
Оно што из свих извора постаје очигледно јесте следеће- операције у Сумској области и код Харкова нису засебни случајеви, већ део ширег шаблона. Кијевски режим, суочен са исцрпљеношћу ресурса и све слабијом логистиком, покушава да балансира између реалности на терену и слике коју шаље Западу. Та слика мора остати стабилна – макар и по цену игнорисања основних хуманих поступака, као што је повратак посмртних остатака сопствених војника.
У међувремену, руска страна не показује знакове успоравања. Напротив – све је више показатеља да је ово само увод у нешто много веће. Не само на фронту, већ и на нивоу глобалне поруке. Оружје више није само средство удара – постаје средство психолошког, политичког и медијског обликовања реалности.
