Прочитај ми чланак„Власт је легитимна или друштвено прихватљива употреба моћи…Елемент легитимности је кључан за поимање власти… (која) зависи од прихватања подређених да они који су изнад њих имају право да им издају наређења или упутства.“ (Ентони Гиденс (Аnthony Giddens, 1938, британски социолог) „Када неправда постане закон, отпор постаје дужност.“
(Томас Џеферсон (Thomas Jefferson,
1743-1826, трећи предсједник САД)
„Политичар је акробата. Он одржава равнотежу
говорећи супротно од онога што ради.“
(Морис Барес (Maurice Barres), 1862-1923,
француски писац, новинар и политичар)
„У потпуности подржавам идеју…да Апелациони суд (у Новом
Саду) буде блокиран док не донесу одлуку о пуштању на слободу
тих лица (батинаша Српске напредне странке – СНС)…“
(Александар Вучић, Новости онлајн, 21.мај 2025.)
Грађанска непослушност је израз грађанске самосвијести, зрелости
политичке културе и „етике отпора“. То је одбијање грађана да се
повинују законима или одлукама власти, на јаван и ненасилан начин и уз
колективно масовно учешће. Ради се о свјесном и намјерном поступању
с циљем да се изврши промјена закона или промјена одређене државне
политике, након исцрпљивања свих легалних средстава за уклањање
неправде.
Право на грађанску непослушност је својеврсно мета-право (природно
право као праведно право) које претходи позитивно – правно
регулисаном политичком поретку. То је и свјесна политичка активност
супротстављања неправедном поступању државне власти.
Значи, грађанска непослушност представља јаван, ненасилан и свјестан
чин (пасиван отпор) политичког супротстављања одређеним одлукама
власти које нарушавају принцип праведности, посебно када јавна власт
крши закон, или је огрезла у корупцији..
Као јаван и ненасилан акт не смије да доведе намјерног повређивања
других или веће материјалне штете.
То је облик непосредне демократије и исходи из уставног принципа
суверености грађана и њихових уставно зајемчених права на мирно
окупљање и слободу изражавања. Грађани имају право на отпор,
односно на „јавно одбијање наредби“ и „разумно противљење“ према
неправедној (нелигитимној) власти која не штити њихова права и
интересе.
Ако власт не штити права и слободе грађана и њихове интересе, не може
од грађана тражити да узврате послушношћу и поштовањем њених
одлука. Ксенофонт (око 430-354), старогрчки историчар и филозоф
(Сократов ученик) је написао да држава не може имати монопол на
патриотизам, те да је дужна да својим грађанима (држављанима)
обезбиједи сигуран, миран и праведан живот. У противном, нема
разумних разлога за очекивање да је грађани воле и поштују као своју
државу, односно као „сигурну заједницу у којој се његују основне врлине“.
Прво утемељено оправдање за грађанску непослушност дао је Џон Лок
(1632-1704,енглески филозоф емпириста и љекар, „отац либерализма“):
„…Народ ће бити судија…Кад год законодавци покушају да одузму или
разоре својину народа…(народ) је одмах разријешен сваке
послушности…“
Лок је сматрао да власт треба да буде ограничена, јер потиче од народа
и народ има право да је промијени ако не испуњава своју сврху заштите
природних права. Грађани имају право на побуну против владе „која је
покушала да прекорачи власт“, узурпацијом права грађана и(или) која је
корумпирана.
Такође, сматрао је да је носилац суверености народ (грађани), који само
привремено сувереност повјерава законодавцу (парламенту). У случају
да се повјерење народа изневјери, народ има право, чак, и на
револуцију.
Хенри Дејвид Торо (1817-1862, амерички природњак и филозоф) је био
први теоретичар грађанске непослушности. Сматрао је неопходним да
будемо прво људи, па тек онда поданици, те да је пожељније његовати
поштовање правде него закона. Годинама није плаћао порез, у знак
протеста због ропства и америчко -мексичког рата. Јавно је говорио да је
његова морална обавеза да реагује када Влада, у његово име, поступа
неправедно. Јер, савјест и правда су виша мјерила вриједности људског
живота у заједници него закони и ниједан моралан човјек не смије да се
прилагођава неправди.
И Махатма Ганди (1869.1948, утемељивач етике ненасилног отпора и
снаге истине) је сматрао да је грађанска непослушност средство
савјесних и мирољубивих људи у ненасилној борби за истину:
„Грађанска непослушност је урођено право сваког грађанина. Уколико је
се он одрекне, престаје бити човјек…Гдје се крше људска права,
грађанска непослушност је дужност…“
Према Џону Ролсу (1921-2002),америчком професору политичке
филозофије, грађанска непослушност (која исходи из његове „јавне
концепције правде“ као „прве вриједности друштвених установа“) је јавно
кршење закона, на савјестан и ненасилан начин, с циљем да се закон
или политика власти промијене јер су неправедни. Другим ријечима, то је
„јавни, ненасилни, мада свјесно политички, чин који се обично изводи са
циљем да изазове промјену у закону или политикама власти“.
Њемачки филозоф права Артур Кауфман (1923-2001) је тврдио да је
право на отпор, као супротстављање неправди, суштаствено
(најфундаменталније) људско право. То је право „социјалне нужне
одбране“ против злоупотребе власти, посебно „грубог непоштовања
људских права“
Амерички борац за људска права Мартин Лутер Кинг (1929-1968) је
говорио да „онај ко крши (неправедан) закон грађанском непослушноћу
заправо изражава највише поштовање за закон“.
Јирген Хабермас (1929, њемачки социолог и филозоф) је тумачио да је
„грађанска непослушност (морално) утемељени протест…(То је) јавни
чин…који укључује намјерну повреду појединих правних норми…(уз)
ограничавање на ненасилна средства…“
х х х
Зашто је Вучићева власт нелегитимна?
1. Вучићева власт не врши се у општем интересу, већ ради остваривања
његовог приватног интереса, као и у корист његове родбине кумова,
пријатеља и највећих послушника.
2. Актуелни предсједник Републике Србије и његов режим не повинују се
Уставу и закону, нити поштују принцип владавине права, већ,
дуговремено, свјесно и вољно, крше бројне одредбе Устава Републике
Србије (у даљем тексту: Устав) које се односе на принцип подјеле
власти, гаранције независности судске власти и судија, уставни положај
АП Косово и Метохија…
Од када је постао предсједник државе, 2017.године, Вучић, постојано и
непоколебљиво, узурпира надлежности Владе. Тиме своју
церемонијалну функцију неуставно проширује и на утврђивање у вођење
унутрашње и спољне политике. А по Уставу, „Влада је носилац извршне
власти у републици Србији“ (члан 122) и „Влада утврђује и води
политику“: (члан 123 тачка 1). САД-у и најутицајнијим чланицама ЕУ
одговара Вучићева диктатура, јер им све постављене задатке пред
Србију може испуњавати један једини човјек.
Република Србија је држава која се, између осталог, заснива на принципу
владавине права (члан 1 Устава). Владавина права се остварује и
слободним и непосредним изборима, подјелом власти, независном
судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3 став 2
Устава)
По Уставу, предсједник није носилац власти: ни законодавне (Народна
скупштина – члан 98), ни извршне (Влада), ни (независне) судске власти.
Он изражава јединство Републике Србије (члан 111) и то је
репрезентативна и церемонијална функција, чија је надлежност
прописана чланом 112 Устава.
Међутим, постоји дубоки несклад између Вучићевих уставних и
партијских овлашћења (формално је обичан члан владајуће партије) и
његове стварне моћи – неприкосновеног господара заробљене државе
Србије. Другом ријечима, Вучић је предсједник, премијер, врховни судија,
првосвештеник и монополиста на истину! Парламент, Влада, судство,
тужилачка организација, полиција, штампани и електронски медији,
Српска православна црква су његови сервиси?! Државним новцем
располаже као да је његов приватни!
3. У претходном, готово дводеценијском периоду, преносим Богопослања
– указања (мојој супрузи Драгици) наших српско – руских Светитеља
(Свете Петке, Светог Саве, Светог Сергија Радоњешког, Светог
Василија Острошког Чудотворца Милостивог, Светог Петра
Цетињског, Светог Серафима Саровског, Свете Матроне
(Матронушке) Московске Свемоћне, Светог Николаја
(Велимировића) и Светог патријарха Павла), слава Им и милост,
руским амбасадама у Београду и Подгорици, Патријаршији и Светом
синоду Српске православне цркве, кабинетима министара у Влади
Србије и патриотским српским јавним интелектуалцима и новинарима.
Светитељи постојано указују да су западни сатанистички
мегакапиталисти – владари из сјенке (Велики Брат) довели (прецизније,
инсталирали) на власт Александра Вучића („Темпирна бомба
подметнута под Србију“ и „подривач Русије“ – Свети Сава), са основним
задатком да се Србија самоампутира, односно да његов режим,
постепено и перфидно, уставокршитељно и кривично кажњиво, признаје
државност лажне државе „Republika e Kosovës“ 8у даљем тексту: RK), теда Србију уведе у ЕУ и злочиначки, терористички и окупаторски NATO
пакт, уз антируску политику и наглашени лажни патриотизам! Вучић је
марионета западне „дубоке државе“!
Циљ његове политике је био и јесте да се код грађана Србије (прије
свега, Срба) изазове осјећај помирења са губитком Косова и Метохије, те
узалудности отпора плановима Запада за трајно отимање овог светог
српског простора.
Од тзв. првог Бриселског споразума из 2013.године, па преко
„Преговарачког оквира“ ради приступања Србије ЕУ из 2014.године, те
Вашингтонског споразума из 2020.године, до Другог бриселског и
Охридског споразума из 2023.године, Вучићева власт је само
раздржављивала Србију на простору Косова и Метохије.
Србија се самовласним неуставним и незаконитим одлукама њене
(Вучићеве и Дачићеве) власти, на територији АП Косово и Метохија
одрекла суверености, управне (полицијско – безбједносне), тужилачке и
судске власти, те службе цивилне заштите, што су битни елементи
државности. Другим ријечима, признала је легитимност и легалност
правног поретка RK.
Пристајањем на партнерски однос у преговарачком процесу под
окриљем ЕУ, Вучићева власт је признала да је RK, иако, уставно, дио
територије Србије, суверени субјекат међународног права и да, у том
својству, може ступати у међународне односе и склапати међународне
уговоре?!
Постепено признање државних атрибута RK од стране Вучића (и његове
власти) представља драстично кршење Устава и то: преамбуле
(„…полазећи од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни дио
Републике Србије…из таквог положаја Покрајине Косова и Метохије
слиједе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите
државне интересе Србије на Косову и Метохији у унутрашњим и
спољним односима“), члана 8 („Територија Србије је јединствена,
недјељива и неповредива и мијења се по поступку предвиђеном за
Промјену Устава“) и члана 182 став 2 („Република Србија има Аутономну
покрајину Војводину и Аутономну покрајину Косово и Метохију…“).
У члановима 182-187 Устава регулисан је појам, оснивање и
територијална надлежност аутономних покрајина, њихова финансијска
аутономија, правни акти, надзор над радом покрајинских органа и
заштита покрајинске аутономије.
Вучићева власт омогућава да лажна држава RK несметано
функционише, иако су Срби на Косову и Метохији, (дај Боже привремено)
окупираној средишњој српској земљи, изложени масовном,
дуговременом, непрекидном, синхронизованом и дискриминаторском
насиљу (убијање, злостављање и противправно хапшење) од стране
преобучених припадника терористичке тзв. ослободилачке војске Косова
– ОВК), уз пуну подршку САД, ЕУ и NATO пакта, у циљу њиховог
застрашивања и изгона, те стварања етнички чисте албанске територије
и уједињења са државом Албанијом. Током злочиначке агресије на
Савезну Републику Југославију (СРЈ) ОВК је била NATO пјешадија!
Вучићева власт је препустила косметске Србе на милост и немилост
албанским униформисаним терористима и припадницима агресорског и
окупаторског NATO пакта (преобучених у одоре КFOR-a)!
У „влади“ лажне државе RK, која води постојану екстремно
непријатељску антисрпску политику, готово деценију, представници
Вучићеве „Српске листе“ су били министри?! А чак је и Игор Симић
(члан Предсједништва Српске листе), према порталу Искра, од
13.септембра 2024.године, изјавио да „Срби у покрајини живе у ситуацији
сличној апартхејду“?!
Вучићева власт безрезервно приступа иницијативама ЕУ типа „Отворени
Балкан“ и другим регионалним интегралистичким иницијативама и
декларацијама које укључују и RK, иако нијесу у интересу Србије и
српскога народа. Ово зато што олакшавају функционисање RK као
државе и остваривање великоалбанског државног пројекта, по принципу
пузајућег албанског интегрализма. Албанија и RK потписују
„међудржавне“ споразуме и стално повећавају степен међусобне
интеграције. Србија мора отежавати, а не олакшавати функционисање
RK, јер у супротном битно помаже стварање велике, односно „природне“
Албаније. У том циљу, нужно је уводити и реципрочне мјере, али и као
одговор на зулум и етничко чишћење Срба са Косова и Метохије.
RK „потписала је током протекле деценије, до данашњег дана, чак
33…споразума међудржавног карактера са Републиком Србијом, од којих
је већину потписао режим Александра Вучића, а оно што су потписивали
пре њега, он је лично спроводио у дело, боље и ефикасније од било ког
декларисаног непријатеља ове државе…свака влада САД
(види)…Вучићев режим као „пожељног колаборационисту“…“ (Никола
Влаховић, новинар; „Србин инфо“, 6.март 2023.)
Вучић, као премијер и предсједник, због антинационалне и антидржавне
активности (и не само он), испуњава све услове да буде осуђен за
кривична дјела која суштински представљају велеиздају!
Он, Ивица Дачић и други „државници“ Србије починили су, у продуженом
трајању, кривична дјела – Признавање капитулације или окупације (члан
306 Кривичног законика – КЗ) и Угрожавање територијалне цјелине
(члан 307 КЗ).
Наиме, они су, дуговременим противуставним и противзаконитим
радњама, признали капитулацију пред NATO агресорима на СРЈ и
легитимисали циљеве агресије, те признали окупацију КиМ од стране
агресора. Такође, узурпацијом власти и злоупотребом овлашћења,
дуговремено доприносе отцјепљењу територије КиМ од Србије и
припајање те територије држави Албанији, односно стварању тзв.
„Велике Албаније“.
4. Вучић је, 20.маја 2025.године, јавно изјавио да подржава идеју
предсједника СНС-а Милоша Вучевића, да Апелациони суд у Новом
саду буде (батинашки и ћацијевски), блокиран док не буде донијета
одлука о пуштању на слободу четворице младића, батинаша те странке,
који су осумњичени за пребијање студената. Вучић је и јавно запријетио
да „неће служити они тужиоци и оне судије који подржавају бандитизам,
хулиганизам и противправно понашање и неправо и неправду, већ они
који ће да штите државу Србију“?!
Тиме је јавно позвао на масовно кршење Устава, чиме је извршио
уставни пуч (удар) у циљу успостављања унутрашњег дисконтинуитета у
уставном поретку државе (кроз стварање правног стања противног
постојећем тексту Устава) и прерасподјеле власти унутар постојећег
уставног система.
Јавним позивом на блокаду Апелационог суда у Новом Саду, Вучић је
починио и кривично дјело Ометање правде, из члана 336б ставови 1 и 2
Кривичног законика (КЗ).
5. Очито је да Вучић своје личне интересе (опстанак на власти по сваку
цијену и заштиту „породичног, кумовског и пријатељског бизниса“)
ставља изнад државних и националних интереса Србије и српског
народа. Не треба занемаривати ни велики уцјењивачки капацитет Запада
према Вучићу због криминала у који је укључен он, његова родбина
кумови и пријатељи.
Захваљујући и Вучићевој власти, Србија је дуговремено и плански,
економски (привредно) доведена у потпуну колонијалну зависност од ЕУ,
да би му то био аргумент да европски пут нема алтернативу! Пљачкашка
приватизација је спроведена у корист странаца и особа из блиског
Вучићевог окружења.. По процјени стручњака, одлив капитала (у корист
странаца) ће ускоро надмашити прилив од страних инвестиција. Према
званичним подацима, разлика између увоза и извоза, у периоду 2000-
2020.године, износи око 129 милијарди евра. А БДП Србије за
2024.годину номинално је износио око 82 милијарде евра. Постојано се
изражавају сумње стручњака да је реални БДП много нижи, због
прецијењености курса динара, прије свега, према евру и USA долару.
Све банке у Србији, осим Поштанске штедионице, су у страном
(евроамеричком) власништву. И то је узрок великог одлива капитала из
Србије.
Према извјештају Transparency International-а (међународне невладине
организације, са сједиштем у Берлину) за 2024.годину, на свјетској листи
перцепције корупције Србија је високо коруптивна земља и налази се на
105.мјесту од 180 земаља. Индекс перцепције корупције (Corruption
Perceptions Index – CPI) јесте степен у којем се опажа корумпираност у
јавним сектору (државних функционера и јавних службеника). Ова
организација корупцију дефинише као злоупотребу повјерења моћи за
приватну корист.
Вучић и Мило Ђукановић и заједнички пљачкају Србију преко повезаних
особа из њиховог блиског окружења! Захваљујући њиховом договору и
заједничким пословним интересима са породицом Маровић, један од
главних разбијача СРЈ Свезозар Маровић је у Београду заштићен као
бијели медвед. Због таквог степена заштите и услед скоре апсолутне
застарелости извршења казне, он неће издржавати затворску казну иако
је организована криминална група, чији је био организатор,
корупционашком мрежом, оштетила будвански буџет за више десетина
милиона евра?!
Виши суд у Подгорици је, 2016.године, осудио Маровића на казну
затвора у трајању од три године и десет мјесеци због продуженог
кривичног дјела злоупотребе службеног положаја почињеног на
организован начин. Апсолутна застарелост извршења казне наступа
након протека десет година од правоснажности пресуде, односно
16.октобра 2026.године.
х х х
Зашто су студентски = грађански протести у Србији легитимни?
1.Дана 1.новембра 2024.године, у 11:52 часова, урушила се настрешница
изнад главног улаза на жељезничкој станици у Новом саду. Том
приликом погинуло је 16 особа, укључујући и једно шестогодишње дијете,
а једна особа је тешко повријеђена.
Спонтано окупљање грађана Новог Сада почело је већ наредног дана, а
у истом мјесецу почели су и студентски протести са захтјевима за
утврђивање одговорности за ову трагедију.
2. Грађани су по Уставу носиоци суверености. У члану 2 став 1 Устава
пише:
„Сувереност потиче од грађана…“
Ради се у тзв. унутрашњој суверености, што значи да грађани имају
највишу власт у оквиру унутрашњег (уставног) правног поретка.
Грађани привремено делегирају (преносе) своју сувереност на
законодавни орган путем законитих и поштених избора. Када власт крши
устав и законе (као што то чини Вучићев режим) грађани задржавају
сувереност. Према члану 2 став 2 Устава, „Ниједан државни орган…не
може присвојити сувереност од грађана нити успоставити власт мимо
слободно изражене воље грађана“.
У најширем смислу, легитимитет власти значи признавање (сагласност)
грађана да органи власти раде у општем интересу, те пристанак и
подршку тим органима, уз увјереност у исправност политике коју воде и
уставност и законитост општих правних аката које доносе.
Како је Вучићева власт нелегитимна, а не пристаје на стварање услова
за законите и поштене ванредне парламентарне изборе, нити на њихово
заказивање и одржавање, промјену власти није могуће извршити у
оквиру институција система. Грађанима, као носиоцима изворног
суверенитета, у стању крајње нужде, преостају само масовни, мирни
(ненасилни) и упорни протести грађана.
3. Према Закону о јавном окупљању, „Мирно окупљање грађана је
слободно.“ (члан 2 став 1).
Такође, „Не пријављују се спонтана окупљања, без организатора, као
непосредна реакција на одређени догађај, након тог догађаја који се
одржава на отвореном или затвореном простору ради изражавања
мишљења и ставова поводом насталог догађаја.“(члан 13 став 1 тачка
4)
Протести студената и грађана одржавају се на јавним површинама на
којима законом није изричито забрањено окупљање, без насиља и без
причињене материјалне штете на добрима у општој употреби.
х х х
Постоје бројни свједочки искази и аудио и видео записи о прекорачењу
овлашћења појединих припадника (службеника) полиције током протеста.
Батинањем мирних студената и грађана, починили су кривично дјело
Злостављање и мучење, из члана 137 КЗ-а (и то тежи (квалификовани)
облик овог кривичног дјела, за које је прописана тежа казна, јер га врши
службено лице у вршењу службе), као и бројна кршења одредби Закона о
полицији и Кодекса полицијске етике
Према Закону о полицији, обављање полицијских послова заснива се и
на „законитости у раду и сразмјерности у примјени полицијских
овлашћења“ (члан 32).
Стандарди полицијског поступања су, између осталих, дужност служења
грађанима, недискриминација при извршавању полицијских задатака,
сразмјерност у употреби средства принуде, забрана мучења и примјене
нечовјечних и понижавајућих поступака. (члан 33)
Према члану 37 овог Закона, службена значка и легитимација „служи за
идентификацију и доказивање својства полицијског службеника приликом
обаљања полицијских послова или примјене полицијских овлашћења.
Полицијски службеник није дужан да изврши (односно овлашћен је да
одбије) наређење којим се наређује „извршење радње која представља
кривично дјело“. (члан 41).
Према члану 66, полицијски службеник (у цивилној одјећи), прије почетка
примјене полицијског овлашћења, представља се показивањем
полицијске значке и службене легитимације. Полицијски службеник у
униформи представља се само на захтјев лица према коме примјењује
овлашћење.
„Примјена полицијског овлашћења мора бити сразмјерна потреби због
које се предузима“. „Између више полицијских овлашћења примијениће
се оно којим се задатак може извршити са најмање штетних последица и
за најкраће вријеме“, „од најлакшег према тежем средству принуде“, „уз
минимум неопходне силе“. (члан 68)
Члан 105 прописује употребу најблажег средства принуде којим се може
постићи законити циљ, као и дужност да се приликом употребе средстава
принуде чувају људски животи и проузрокују што мање повреде.
„Ударци службеном палицом не смију се задати у предјелу главе, врата,
кичменог стуба, грудног коша, трбушног зида, гениталија и зглобова.,
осим ако су такви ударци неопходно потребни ради заштите живота и
тијела (полицијског службеника или другог нападнутог лица)“ (члан 113)
“.
Према члану 111 Уредбе о униформи и ознакама полицијских
службеника, посебне ознаке на униформи полицијских службеника су и
„плочица са презименом, трака са презименом, (и) трака са презименом
и бројем службене значке“.
Тетоваже на видљивим дјеловима тијела полицијских службеника нијесу
дозвољене. Заштитне маске носе само припадници САЈ-а (Специјалне
антитерористичке јединице) и припадници Жандармерије, али само ако
су ангажовани на сузбијању тероризма или на лишавању слободе
припадника организованих или других опасних криминалних група.
х х х
Недвосмислено произилази да је једино спасоносно решење за Србију и
српски народ промјена Вучићеве власти, путем ванредних
парламентарних избора.
У садашњем тренутку када се колективни Запад припрема за оружани
рат са Русијом, ниједно државно руководство Србије не смије „сједјети на
двије столице“ и мора се опредијелити. А српски народ и српске земље
немају другог пута спасења, осим уз Русију. Вријеме ради за Русију, а за
Србију само уколико буде у чврстом економском, политичком и војном
савезу са Русијом.
„ЕУ без алтернативе“ је пут ка потпуној дезинтеграцији Србије, која може
остати цјеловита једино у савезу са Русијом, уз поштовање Резолуције
1244 Савјета безбједности УН, чији су гаранти Русија и Кина.
Студентски = грађански протести буде наду. Програм студентске изборне
листе, у поглављу „Национални интерес“ патриотски дефинише да
„међународни положај (Србије) мора бити подређен интересима државе
и грађана. Кључне вредности на којима ће се будућа спољна политика
темељити су очување суверенитета и територијалног интегритета“. На
студентским протестима најчешће се носе заставе Републике Србије.
Међутим, студентски протести, сами по себи, не могу довести до пада
Вучићевог издајничког и криминалног режима. Неопходна је постојана
грађанска непослушност која би створила критичну масу за промјену
власти и демократску транзицију друштва. То подразумијева и стварање
услова за законите и поштене изборе.
Наведено није могуће остварити без заједничке и усклађене активности
руководства студентског покрета, грађана, патриотски опредијељених
јавних интелектуалаца и парламентарне опозиције која би укључивала и
бојкот рада Народне скупштине.
С вјером у Бога, српско – руске Светитеље и Свету Русију!
